ANJA SUŠA

Pozorišna rediteljka i selektorka Bitef festivala, Beograd

Interview // 10.09.2015.
COVER

Ovo je prvi Bitef bez Jovana Ćirilova i posvećen je sećanju na njega. Kako je počela vaša saradnja sa Jovanom Ćirilovim i rad u okviru Bitefa?

Jovan me je pozvao na saradnju 2006. godine, u trenutku kada se spremao 40. Bitef. Ja sam, praktično od početka bačena u vatru, i mada sam se u pripremu festivala uključila relativno kasno, uspela sam da dovedem i nekoliko svojih predstava. Jovan mi je od početka potpuno verovao, a čak i kada se nije slagao sa mojim stavovima, uvek ih je uvažavao, što je našu saradnju odmah učinilo veoma jednostavnom i lepom.

 

foto Sonja ZugicAnja Suša i Jovan Ćirilov

 

Na koji način se kroz ovogodišnji Bitef interpretira uspomena Jovana Ćirilova?

Slogan festivala nosi naziv “Uspomeni Jovana Ćirilova”, a od ove godine se Specijalnoj nagradi – jednoj od dve koju dodeljuje međunarodni žiri – dodaje i Jovanovo ime.

 

49-Bitef-CIRILOV-poster-B249. Bitef

 

Koje su osnovne linije koje čine ove godine program festivala?

Festival se poslednjih godina odvija u tri ravnopravne linije koje se obraćaju domaćoj, ali i međunarodnoj publici, što je koncept koji je zastupljen na većini velikih međunarodnih festivala. Jedna linija je posvećena međunarodnom teatru sa idejom da se domaćoj javnosti predstave velike, festivalske predukcije, druga linija se fokusira na regionalnu teatarsku produkciju i ona je posebno zanimljiva stranim gostima, a treća i meni najispirativnija linija festivala je, od prošle godine, posvećena Novim pozorišnim tendencijama i dobar je okvir za propitivanje najaktuelnijih i najsmelijih tendencija u međunarodnoj i domaćoj savremenoj teatarskoj praksi.

 

Kompleks Ristić”, u režiji Olivera Frljića, je veoma ambiciozna koprodukcija koja nastaje u saradnji više postjugoslovenskih institicija. Možete li nam reći više o ovom projektu koji će biti premijerno prikazan u Bitefu 20. septembra? Da li se ovakvim saradnjama opcrtava novi jugoslovenski, odnosno regionalni prostor u okviru Evrope?

Taj prostor nije nov – kakva god bila njegova geografska podela. Prirodno je da ljudi koji govore isti jezik i smeju se istim vicevima, čak i posle jezivih ratova, budu usmereni jedni na druge.

 

KompleksRistic2©Iztok Dimc„Kompleks Ristić“, režija Oliver Frljić

 

Kako vidite Bitef u okviru savremene Evrope, društveno, ali i unutar pozorišta?

Bitef još uvek ima popriličan međunarodni ugled u svetu, a prošle godine je u Zagrebu dobio i priznanje za najbolji festival u regionu, što je najnovije priznanje u nizu mnogih međunarodnih nagrada koje su dodeljene ovom festivalu, ali ako se nastavi urušavanje festivala koje traje poslednjih godina, biće sve teže zadržati kredibilitet koji je građen punih 50 godina, što je jedna od tragičnih konstanti našeg neuvažavanja sopstvenog kontinuiteta i trajanja, što umesto napretku, vodi krizii identiteta sa kojom, kao nacija, permanentno imamo problem.

 

Nove pozorišne tendencije ovogodišnjeg Bitefa posvećene su savremenim izvođačkim praksama u polju savremenog političkog teatra. Gde je mesto savremenog teatra u politici, odnosno u društvu?

To je veliko i važno pitanje na koje nije lako dati odgovor. Sa jedne strane je politički teatar u savremenom društvu veoma zastupljen i vrlo polifon, ali je često nevidljiv i bez naročitog uticaja na društvenu dinamiku. Oliver Frljić je jedan od retkih predstavnika političkog teatra koji je institucionalizovao svoju umetničku poziciju i koji sa nje nastupa na veoma radikalan način, vršeći direktan uticaj na društvu u kom živi. Ne znam nijedan drugi primer institucionalnog teatra sa sličnom idejom. Uglavnom se tu radi o pojedincima koji pokušavaju da deluju kroz institucije, što neizbežno vodi do kompromisa koje nameće buržoaski institucionalni teatarski poredak koji postoji u celoj Evropi ili, ako pak deluju vaninstitucionalno – često su osuđeni na marginalnu poziciju. Nešto je bolja situacija u zemljama koje nisu sasvim zatrle nezavisnu kulturnu scenu, ali svuda je pozorište u službi kapitala, pa tako, na žalost, i pobuna koju proizvodi.

 

Common_Ground2_0510_©Thomas_AurinPredstava „Common Ground“, režija Yael Ronen

 

Na Bitefu ćemo imati priliku da vidimo predstavu Common Ground, teatra Gorki iz Berlina, koji upravo problematizuje rastuće razlike unutar evropskog prostora i reflektuje političke probleme. Tako posmatrano, da li je uopšte moguće govoriti o jedinstvenom pojmu savremenog evropskog političkog teatra?

Ne verujem da je moguće govoriti o pojmu savremenog evropskog političkog teatra – ali je možda moguće govoriti o korpusu savremenih evropskih političkih problema/tema kojie su tačka dodira. Kapitalistička ideologija je, uprkos svemu, veoma zbližila ljude u njihovom, svuda veoma sličnom nezadovoljstu. Pitanje je, samo, da li će ga oni kanalisati kroz teatar, ili na ulici.

 

Pozicija Bitefa u Srbiji je specifična i iako pripada institucionalnom okviru, uvek je bio i granično polje, prostor pobune i prethodnice koja najavljuje glavne tokove. U najavi već navodite pitanje “Da li je istinska pobuna moguća u državnim teatarskim institucijama ili ona zahteva vaninsitucionalnu poziciju?” Kako biste odgovorili na njega?

Ne znam odgovor – zato sam i postavila to pitanje.

 

Mira Trailovi-ç i Jovan -åirilovMira Trailović i Jovan Ćirilov

 

Društvena pobuna Bitefa, na neki način je i samo njegovo održavanje u današnjim uslovima finansiranja u kulturi. Kakve su vaše strategije opstanka? Odakle dolazi energija da se borite?

Ne znam, ali i ta energija nije beskonačna, a moja se već prilično potrošila. Strategija opstanka je standardno srpska – kombinacija inata i sumanute nade da će biti bolje.

 

Kako je rad u okviru Bitefa oblikovao vaš profesionalni razvoj i kako se reflektuje u različitim projektima na kojima ste angažovani?

Ja sam mnogo puta govorila o tome kako je Bitef formirao moj pozorišni ukus i svetonazore tokom devedesetih kada je moja generacija imala ograničen pristup relevantnim teatarskim informacijama. Zahvaljujući svom radu na Bitefu, gotovo neprestano sam u kontaktu sa ozbiljnim i relevantnim pozorištem i moj umetnički rad je sasvim sigurno izložen tim uticajima. Potpuno je prirodno za umetnika da bude u pokretu i da reaguje na duh vremena. Zahvaljujući Bitefu, i kao gledateljka i kao osoba koja je na njemu trenutno angažovana, uvek sam osećala da pripadam nekoj većoj zajednici od one koju definišu prostorne i dnevno-političke koordinate.

 

Posle 49 godina postojanja, Bitef je imao nemerljiv uticaj na našu pozorišnu scenu i novu generaciju autora, kako vi vidite uticaj Bitefa na nove pozorišne tendencije u Srbiji? Koje aktuelne projekte biste izdvojili na sceni?

Trenutno je veoma nezahvalno govoriti o savremenom srpskom pozorištu u situaciji kada je godišnja produkcija tako mala. Većina pozorišta igra na sigurno i ne ulazi u bilo koju vrstu rizika, što je najčešće jedini način da se dogodi nešto autohtono i nestandardno. Osim toga, poslednjih godina se događa konstantni odliv umetničke scene i oni koji odlaze su najčešće umetnici koji su i ranije imali relevantnu međunarodnu karijeru i koji su razmišljali izvan lokalnih stereotipa i donosili neke nove strategije na našu scenu. Ja sam sigurna da stasavaju nove generacije koje bi imale šta da kažu, ali na žalost ne vidim gde za to imaju priliku. Želim da verujem da je to samo faza i da će dobar i hrabar teatar -poput vode – da pronadje svoj put.

 

Crvena samoubistvo nacije, foto Sonja Žugić_Red suicide of a nation, photo Sonja Žugić„Crvena: Samoubistvo nacije“ na Bitef Polifoniji, režija Milena Minja Bogavac

 

Bitef je poznat i po svom bogatom pratećem programu, pored Bitefa na filmu, od 2000. godine se izdvaja Bitef Polifonija, koliko su važni ovi edukativno teorijski sadržaji za razvoj lokalne scene?

Izuzetno su važni. Mislim da je Bitef Polifonija trenutno poslednji bastion pozorišta za mlade kojim se trenutno ne bavi nijedan subvencionisani teatar za decu i mlade. Pristup teatru za mladu publiku u okviru Bitef Polifonije je ne samo važan u kontekstu stvaranja odgovorne pozorišne publike već i odgovornih građana.

 

Sledeće godine je jubilarni, 50. Bitef, da li već razmišljate o selekciji? Šta možemo da očekujemo?

To bih i ja volela da znam. To je važan jubilej za grad Beograd i državu i nadam se da će biti adekvatno podržan.

 

Nešto što niste uvrstili u selekciju ovogodišnjeg Bitefa, a želeli ste…

Nema previše smisla govoriti o stvarima koje se nisu dogodile.

 

Muzika koju trenutno slušaš:

Ward, “Post-War” za predstavu koju trenutno radim u Švedskoj

 

Tekst koji želite da vidite u produkciji Bitefa

Na primer, neki od tekstova mladog nemačkog autora Wolframa Lotza.

 

Predstava koja je na vas ostavila najjači utisak ove godine

“Mi smo kraljevi a ne ljudi”, Matije Ferlina – potpuno osobena i neverovatno uzbudljiva predstava mladog hrvatskog koreografa sa međunarodnom karijerom koju ćemo gledati na ovogodišnjem Bitefu.

 

Putovanje koga se rado sećate

Putovanje kroz bivšu Jugoslaviju bez pasoša.

 

Šta uvek nosite sa sobom

Svoje misli, a nekada bi mi prijalo da ih ostavim kod kuće.

 

Omiljeni doručak

Sa mojim sinom.

 

Poruka našim čitateljkama i čitaocima

“It”s a long way back to Koney” iz filma Warriors, Waltera Hilla

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone