DA LI ŽIVIMO U EPOHI ANTROPOCENA

Focus Innovation Science // 28.09.2015.
NationalGeographic_1583639-960x601
Foto: Aeon

Zvanično, poslednjih 11700 godina živimo u Holocenskoj epohi. Ono što je u ovoj epohi novina, jesu ljudi. Zbog toga, neki naučnici zagovaraju ideju da živimo u epohi Antropocena – epohi ljudi. Ovu epohu je obeležio uticaj čoveka na geološki razvoj planete, i počinje ljudskim aktivnostima koje su globalno uticale na ekosistem: od geoloških slojeva u kom se odavno nalaze tragovi naših hemikalija i industrijskih aktivnosti, preko koncentracije metana i ugljenika u atmosferi, do istrebljenja velikog broja biljaka i životinja. Ovaj termin je prvi uveo ekolog Eugene Stoermer 1980. godine, a u žižu javnosti ga je doveo nobelovac Paul Crutizen 2000. godine. Danas se ova ideja nalazi u centru svih ekoloških rasprava.

Dok neki naučnici tvrde da je ova epoha otpočela napredkom industrijske revolucije, drugi da je otpočela atomskom erom, a treći razvojem poljoprivrede, mnogi geolozi ovu ideju kritikuju ističući da ne postoje čvrsti dokazi o ovoj novoj epohi. Kako ističu, neophodno je u slojevima kamenja utvrditi tačan period kada je čovek počeo da ostavlja svoj trag na planeti. Ipak, ideja o Antropocenu predstavlja podsetnik da smo prva vrsta koja ima planetarni uticaj na životnu sredinu, i koja je toga svesna.

Najradikalnija ideja Antropocena je da razlika između čoveka i prirode više ne postoji, i da priroda više ne postoji odvojeno od čoveka. Danas više ne postoji mesto nijedna stvar u prirodi na koju čovek nije uticao svojim postojanjem i aktivnostima. Više se ne postavlja pitanje na koji način sačuvati prirodu od uticaja ljudi, već koji oblik da damo svetu koji već uveliko menjamo. Svet koji nastanjujemo će biti svet koji smo sami napravili.

Iako prvenstveno naučni koncept, priznavanje Antropocena je i politički i etički potez. Reći da živimo u vreme Antropocena, znači ukazati na to da ne možemo da izbegnemo odgovornost za svet koji stvaramo. Ovaj diskurs odgovornosti predstavlja pokušaj da svoje reči i misli pretvorimo u dela.

Ipak, klimatske promene i prirodne katastrofe su oduvek reflektovale nejednakosti u društvu. Rast nivoa mora će svakako prvo osetiti neke od najsiromašnijih zemalja poput Bangladeša ili Indije, a ovo je mnogo više od geografske slučajnosti. Kada se nivo mora podigne, bogate zemlje će se brzo prilagoditi, a poplave će biti klasifikovane kao katastrofe siromašnih. Tropske bolesti će u nekim delovima sveta biti dočekane sa adekvatnim vakcinama i lekovima, dok će se u nekim drugim boriti sa zapuštenim zdravstvenim sistemom. Slično je i sa glađu. Bogatstvo je oduvek predstavljalo određenu vrstu zaštite od okrutnih mera prirode, a samoočuvanje je oduvek bilo podsticaj tehnološkog razvoja. Dakle, u Antropocenu postoji nejednaka ranjivost na prirodne nepogode. Prezervacija i borba sa klimatskim pormenama može ići u dva pravca: ili će reprodukovati i produbiti postojeće nejednakosti ili će pokrenuti drugačiju logiku moći.

Iako je Antropocen za sada samo ideja, može biti i sredstvo aktivista, mislilaca i vođa za prevazilaženje izazova i stvaranje boljeg ili goreg sveta. Ideja da će svet koji ljudi budu nastanjivali biti isključivo svet koji su stvorili, imperativ je daljeg razvoja.

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone