JELENA SALAI

Kreativna direktorka C&A China, Šangaj

Interview People // 15.10.2015.
CROP
Foto: Aleksandar Carević

 

Jelena Salai je kreativna direktorka C&A China, internacionalnog modnog branda preusmerenog isključivo na kineski i azijski market. Pre toga je radila za  jedan od najvećih kineskih modnih brendova u Kini, Metersbonwe. Zanimalo nas je kako je došlo do njenog odlaska u Kinu i kakva su iskustva života i rada u zemlji o kojoj i dalje ne znamo gotovo ništa. To je nedopustivo i zato donosimo ovu ekskluzivu uz obećanje da ćemo u narednim brojevima Breakfasta u saradnji sa Jelenom proširiti znanja.

 

Kako se kretala tvoja evropska karijera modne dizajnerke i kreativne direktorke do odlaska u Kinu? Kako je do toga došlo?

Mislim da je moj pristup životu uticao na to. Takođe i činjenica da nisam u stanju da se skrasim na jednom mestu, nego posle par godina provedenih u jednoj zemlji idem dalje, obično u zemlje koje su mi ili bliske po duhu – tipa Turska – ili Kina koja uopšte nije ni bila na mom radaru, ali mi je u tom trenutku trebao iskorak u nešto novo i nepoznato.

Pre Kine sam bila u Istanbulu 4 godine, a pre Istanbula u Madridu, Korunji, Zagrebu, Budimpešti, Delhiju. Kina mi je osma zemlja po redu.

Karijeru sam počela u Madridu radeći u par dizajn studija, da bih posle nekog vremena počela da radim u Zari kao dizajner u womenswear departmentu. Posle tri godine sam se preselila u Budimpeštu, da bih se konačno skrasila uz Miloša (muž fotograf prim. op). Posle nekog perioda između Budimpešte i Delhija dobijam ponudu za Istanbul, gde odlazim i provodim naredne četiri godine.

Tokom 2013. godine dobijam ponudu za Šangaj za poziciju kreativnog direktora jednog od najvećih Kineskih retail brandova i od tada sam tamo.

 

 

 

Kina je zemlja velikih kontrasta, prostire se na najvećem delu azijskog kontinenta ima desetine višemilionskih gradova kojima ne znamo imena. Kakva su bila tvoja znanja i očekivanja pre odlaska i možeš li da se setiš svojih prvih impresija?

Ja sam imala jasnu predstavu o Šangaju i ranije, ali o Kini van većih gradova, ne.

Šok je bio veliki posebno kada shvatiš da je ovo univerzum za sebe, gde nešto što funkcioniše u Evropi ovde možda ni ne postoji.

Jezik je velika prepreka, kao i hrana – na koju ćeš ili da se navikneš ili ćeš plaćati duplo više za zapadnjačku hranu.

Šok je i saobraćaj koji možda nije toliko zakrčen, koliko su vozači prva generacija koja ne ume da vozi i sebično (ne)primenjuju pravila i voze kršeći sve propise.

Sa neke moje lične tačke gledišta, pristup modi je isto tako potpuno drugačiji i na ulici se mogu videti neverovatni outfiti, u dobrom i lošem smislu.

Što se tiče ostalih kineskih gradova, život van velikih gradova je prilično limitiran u odnosu na nešto što je nama blisko.

Svi gradovi su prilično generički izgrađeni, bez sačuvanog starog centra (tipično za Kinu: sve staro se ruši i zamenjuje tržnim centrima), bez nekog šarma (naravno da ima izuzetaka), sve se svodi na autoputeve, jednu glavnu ulicu, karaoke klubove, zagađenu reku….. to je neka slika manjih milionskih gradova.

Sa druge strane, gradovi poput Pekinga, Šangaja, Šendžena pružaju raznolikiji život zbog prisustva ljudi iz svih delova sveta. I naravno, zato što su u pitanju finansijski centri, život jeste udobniji ovde nego u ostalim delovima Kine.

Generalno neki utisak o Kini jeste da se prepliću tradicija i moderno, ali ta tradicija je uvek nekako u pozadini, nema tu nekog kulturološkog ponosa ili prenošenja nekog kulturnog identiteta na nove generacije.

 

Kako izgleda tvoj dan u Šangaju, kako izgleda tipični doručak u Kini i kako teče dalje?

Dan počinjem buđenjem i prvom kafom, nažalost ili na sreću, ne jedem kineske doručke tako da jedino što imam da kažem je da spremam vrlo zapadnjački doručak, ovsena kaša sa bilo kojim voćem koje nađem u kući, orasima, semenkama i agave sirupom.

U ofisu sam u 9h i kreću razni sastanci, jedan za drugim. Obično razgledamo novu kolekciju, radimo brainstorming za sledeću, često radimo na više kolekcija odjednom i taj ludi ritam rada jeste i nešto što te vozi da sve odradiš što bolje i pogodiš trendove koji tek predstoje.

Radim sa većim dizajn timom – imam 3 fashion koordinatora koji opet imaju 3 design managera plus dizajneri – sve u svemu 30 ljudi.

Popodne obično idemo timski na ručak u neki restoran, da bismo nastavili sa poslom do kasno uveče.

Timski rad podrazumeva odličnu komunikaciju, sličnu viziju i isti ritam rada – to je po meni ključno da bi saradnja u timu tekla kako treba.

Jako mi je bitno da se svi dobro slažemo jer na kraju svi provodimo zajedno 10-12 sati dnevno, i poverenje mora da postoji.

Uveče se cujem sa Milošem i prijateljima, organizujemo večeru ili ostajemo kod kuće uz filmove i vino.

Doručak u Kini, u zavisnosti s kim ga imaš, je prilično raznovrstan. Ako se družiš sa strancima, svi će preferati zapadnjački brunch, a ako si u kineskoj ekipi, to je kineski doručak oko okruglog stola, gde svi dele zajedno obroke. To mi je jako lepo, taj momenat zajedništva tokom jela, koji inače fali u nekoj modernoj Kini u drugim društvenim situacijama.

 

 Koliko je moguće integrisati se u savremeno kinesko društvo? Da li evropljani mogu, i da li žele da se uklope?

To je jedna vrlo interesantna situacija. Kinezi su zaista otvoreni za sve koji dolaze da žive ovde, nema te neke radoznalosti ni topline, ali ne oseća se ni ksenofobija niti neki rasizam. Mislim da su Kinezi na prvu loptu otvoreni ka strancima.

To je na prvu loptu. U nekom dnevnom životu imaš situacije gde se ustručavaju da komuniciraju s tobom iz predrasuda, iz činjenice da ih mrzi da se sporazumevaju sa strancima, ili ih je možda i sramota, ali česte su situacije da ti taksista na ulici ne stane, ili ako zastaneš da pitaš nekoga na ulici za pomoć, da će taj otići bez da te uopšte konstatuje.

S druge strane, sistem je takav da ne dopušta strancima da se potpuno integrišu: na primer, ako si udata/oženjen Kineskinjom/Kinezom, nemaš pravo na državljanstvo, pa čak ni tvoje dete ako je rođeno u Kini. To po meni pokazuje da društvo i sistem nisu otvoreni prema strancima, da je sistem mnogo rigidan, da postoji ksenofobija bez obzira što Kinezi možda nisu tolike patriote.

Integracija isključivo zavisi od pojedinca – jako puno ljudi se žali na stvari za koje ti u Evropi treba mnogo manje vremena nego ovde. Generalno, ne treba upoređivati konstantno lifestyle ovde i u Evropi, već prihvatiti stanje ovde – na kraju, došao si u drugu zemlju, sve je stvar adaptacije. Samo što ti za Kinu treba jako, jako puno strpljenja i razumevanje za njihov način razmišljanja, pošto definitivno ne vide stvari i ne pristupaju im na neki nama poznat način.

 

Triptih 1

 

Kako izgleda kreativna scena Šangaja, i ostalih gradova u Kini koje si posetila? Koje su sličnosti, a koje razlike u odnosu na scene u Evropi ili US?

Ovde ima jako puno kreativaca iz svih delova sveta jer prosto, tržište je novo, stvaraju se novi uslovi, nova publika, sve je moguće za sada i ima mesta za sve. Što je odlično s jedne strane, s druge strane definitivno fali neki estetski kriterijum i većina umetničkih projekata jeste vođena parama i zaradom.

Dosta ljudi uspe da pronađe svoj put radeći paralelno na umetničkim projektima i poslovima od kojih mogu da prežive (kao i uostalom, svugde u svetu).

Svemu ovome treba dodati i to da se nove generacije Kineza isto tako razvijaju u nekom svom pravcu, mada neke underground kulture nema, sem recimo u Pekingu.

Šanghaj je prilično strejt grad, nema tu subkulture u pravom smislu te reči, ima hepeninga, izložba, ali da kažemo da kulturološki Šangaj nije pravo podneblje za to, što zbog istorije, što zbog činjenice da je to sada business hub.

Sa druge strane Peking jeste underground grad gde dolazi do raznih movementa u muzici, umetnosti i dizajnu.

 

Na čemu si trenutno najviše angažovana?

Trenutno radim na kolekcijama za sledeću jesen/zimu 16-17 i najviše analiziramo trendove i kineskog consumera, što je jako interesantan deo posla, pošto se ovde sve jako brzo menja, pa tako i navike i ukusi consumera.

Radim na miminum 5 kolekcija koje se mesečno lansiraju, što je jako veliki posao, i poenta je sve koordinirati i biti siguran da su svi glavni trendovi interpretirani i pokriveni u kolekcijama. Bitno je i probati nešto novo, nešto što ljudi nisu videli, dati im taj shock effect i pružiti im nešto što još uvek ne znaju da im treba, a to treba uskladiti i sa nekim targetom i ciljem rasta kompanije i profita, što je jako bitno za brandove koji se definišu kao high street i mass market.

 

Triptih 2

 

Svi znamo da je Kina zemlja masovne produkcije, kako izgleda suočiti se sa tim fenomenom iz prve ruke?

To se sve polako menja, pošto cene rada u Kini rastu, i ljudi se polako edukuju i osvešćuju, postajući deo srednjeg staleža.

Kina je shvatila da više ne mora da bude samo proizvođač tuđih ideja, nego konačno može i sama nešto da lansira. Sve je više produkta, firmi, brendova koji su inovatori i pioniri na kineskom tržištu: Xiaomi, glavni konkurent Appleu i Samsungu, Huawei, itd. Od modnih brendova tu su svi pandani svetskim brandovima: počevši od moje bivše firme Metersbonwe koja ima 4000 radnji po Kini kome su glavni konkurenti H&M, Inditex i Uniqlo, do nekih više pozicioniranih brendova koji polako otvaraju radnje po svetskim metropolama: Shiang Xia (kupljena od strane Hermesa), Ochirly koji pripada LMVH korporaciji, itd itd. Jako brzo se menja činjenično stanje u Kini gde se više ne radi toliko o mass-produkciji, nego o inovaciji i jakoj želji Kine da dominira na svetskoj sceni.

Pitanje je koliko im to ide od ruke? Naravno, jer činjenica je da sve te velike kineske firme zapošljavaju inovatore iz inostranstva da dođu u Kinu i pokažu im svoj know-how i kako se to radi (primer: ex-Google product manager Hugo Barra, vice president Xiaomija). Što znači da će za nekih 10 godina Kina biti to sto želi: lider u inovaciji, a ne samo jeftinoj proizvodnji.

 

Postoje mnoge kontroverze o uslovima rada u kineskim fabrikama, radeći u modnoj industriji posetila neke od njih i saznala više. Da li i na koji način tvoje neposredno iskustvo menja ugao gledanja na probleme koji tamo postoje?

Naravno da menja.

Ja sam u konstantnoj komunikaciji s fabrikama tokom moje karijere – što podrazumeva putovanja u Indiju, Bangladeš, Kinu – tako da sam videla kako žive radnici u ruralnim i urbanim delovima ovih mnogoljudnih zemalja.

Što se Kine tiče, i uopšte Jugoistočne Azije, mnogoljudnost uveliko menja vas pogled na svet, a pogotovo kada znamo da postoje bolji i humaniji uslovi za život.

Ono što vidimo o nekoj modernoj Kini ima i svoju mračnu stranu, a to su ruralni predeli u kojima je život bedan, brutalni zakoni po kom građani Kine ne mogu tek tako da se presele iz jednog grada u drugi, pri čemu najviše trpe deca jer ih ne primaju u škole niti im daju zdravsteno osiguranje.

Uslovi u fabrikama jesu oskudni i užasni po neki put, ali ipak to jeste način da mnogi prežive i prehrane porodice. Da nije tih fabrika mnogi bi bili prepušteni na milost i nemilost raznim sistemima i idealima koji ne poštuju pojedinca i mogućnost da se pojedinac izdigne iz mase i uspe.

Svest o tome da se može bolje živeti jeste nešto zbog čega se ljude u ruralnim delovima sele u urbane sredine. Normalno, svi misle da su gradovi humaniji i da ima mesta za svakoga.

Neka dobra strana mnogoljudnosti jeste što ima posla za svakoga, što se u Kini neki procesi u fabrikama odrađuju ručno, a ne mašinski kao u nekim drugim fabrikama. Videla sam mnogo puta da ono štp grupa radnika obavlja ručno, fabrika u Turskoj obavlja automatski. Nije to tako loše u smislu da svi ti ljudi mogu da se prehrane i opstanu.

 

 Triptih 3

 

Koji svetski modni brendovi su prisutni u Kini, a koji su kineski brendovi kojima si oduševljena?

Apsolutno svi svetski brendovi su u Kini i zahvaljujuci toj Kini većina njih opstaje i raste jer kineska srednja klasa ne usporava, nego se razvija u svim gradovima.

Oduševljava me novi kineski talas modnih dizajnera koji su potpuno na nivou bilo kog svetskog branda, a pričaju neku svoju kinesku priču, što ne treba uopšte da čudi: Ms Min, Angel Chen, Helen Lee.  Od mass market brandova volim Mo & Co. koji potpuno može da parira francuskom Sandro i Maje.

 

Često se priča o cenzuri, odnosno ograničenju slobode informisanja, ali sa druge strane Kina u svakom trenutku prati sve svetske trendove i inovacije i odlazi korak dalje? Kako se ti informišeš, kako komuniciraš, šta je slično kao u Evropi, a šta je specifično?

Gotovo svi mi koji muku mučimo sa ‘Great China Firewall’ imamo VPN apps i na taj način dolazimo do Facebooka, Twittera, Instagrama… U suštini lako je doći do informacije, cak i najobičnijem Kinezu ta informacija je dostupna ako želi da dođe do nje.

Nisu ovde ljudi naivni, znaju vrlo dobro šta im se servira u državnim medijima i da postoji i naravno druga strana svake te servirane priče.

Na kineskim društvenim mrežama ljudi otvoreno diskutuju o društvenim promenama i vrlo su svesni kako stvari funkcionišu van Kine.

 

Muzički događaj koji si posetila u Kini 

Muzički festivali koji uopšte nemaju veze sa vajbom i doživljajem kao festivali u Evropi, nažalost – Strawberry festival koji se održava leti i Echo festival u septembru. Festivali se pretvore u shopping događaje gde je najbitnije ko je kupio koju krpicu, a ne kioncert i experience uopšte. Tako da, mene festivali u Kini neće videti.

 

Nedavna izložba koja te je oduševila

Photo Shanghai, gigantski fotografski hepening u Šangaju koji tokom par dana objedinuje sve velike svetske fotografe na prodajnoj izložbi, tokom koje mnoga velika imena imaju samostalne izložbe – ovog puta to je bio Erwin Olaf sa retrospektivom svojih najboljih radova.

Knjiga koja te na neki način asocira na Šangaj

Imam tu jednu super knjigu koja se zove ‘Shanghai Living’ u kojoj su fotografisani ljudi u stanovima u Šangaju. Raznovrsnost stanova, ljudskih priča i sudbina je neverovatna i puna duha, kroz koje se prepliću generacije matorih Šangajaca koji žive u 10 kvadratnih metara, do mladih i bogatih koji žive u stančugama sa najluksuznijim nameštajem, koji su opet prikazani kroz neke društvene stereotipe: bogati a usamljeni, siromašni a srećni time što imaju.

 

Putovanje koga se rado sećaš 

Putovanje po Indoneziji ovog leta, obišli smo Javu, Sulawesi, Lombok i Gili ostrva. Tana Toraja u centru Sulawesija je apsolutno najfantastičnije podneblje i kultura koju sam ikada videla.

 

Šta uvek nosiš sa sobom 

Winterfresh mint bombonice koje pakujem u kilogramima kada se vraćam iz Srbije u Kinu.

Kinda Sexy karmin od Mac-a.

Telefon i portable charger.

 

Omiljeni šangajski doručak 

A neeeee, nisam prava osoba za ovo pitanje. Ja stvarno ne volim kinesku klopu tako da nisam merodavna.

Evo sta jedu Sangajci: congee (粥, zhōu) što mu dođe kaša od pirinča u koju ubacuju meso i povrće. Kaša je u stvari prekuvani pirinač kome ukus daju dodaci.

Onda, bilo koja verzija steamed buns, koja se zove bāozi (包子), punjena svinjetinom ili povrćem.

A mogu i neka hybrid peciva koje izgleda zapadnjački, ali je na primer sa crvenim pasuljem ili fino seckanom svinjetinom. I naravno, to je slatkog ukusa.

Od toplih jutarnjih napitaka tu je divan tajvanski čaj sa zaslađenim kondenzovanim mlekom ili matcha rice milk tea.

 

Poruka našim čitateljkama i čitaocima

‘Never bloom too early. I’m a big believer in big losers, eventually you’ll get there and that’s okay. That builds character’. Ruben Toledo.

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone