JOVANA GLIGORIJEVIĆ

Novinarka i pomoćnica urednika Nedeljnika Vreme, Beograd

Interview People // 28.01.2016.
IMG_20160125_122542

 

Kako počinješ dan, na koji način se informišeš?

Pre kafe nisam sposobna ni za šta. Dakle, napravim kafu, a onda prvo pustim Jutarnji program na Pinku, kao glavnom propagandnom oružju režima, da vidim koju nam šarenu lažu tog dana prodaju. Onda prebacim na N1 da vidim šta se stvarno događa. Paralelno surfujem po svim informativnim sajtovima i društvenim mrežama. Svakog jutra bude minimum jedna stvar od koje mi skoči pritisak, što možda nije prijatan, ali je vrlo efikasan način za razbuđivanje. Očekivao bi čovek da sam posle toliko godina praćenja domaće politike oguglala i da ništa ne može da me iznervira. Ali aktivno radim na tome da ne oguglam, jer bi to onda bila predaja, mirenje sa svetom ovakvim kakav je, to jest sa svetom koji ne valja ništa. Apokalipsu zamišljam kao stanje u kom su se svi, do poslednjeg čoveka na planeti pomirili da je tako kako je.

 

Kako si počela da se baviš novinarstvom? Šta se promenilo u tvojoj profesiji u međuvremenu, a šta je ostalo isto?

Pa, došla sam iz Kragujevca u Beograd da studiram filozofiju. Pri tome, stigla sam iz jednog prilično politički angažovanog okruženja, vaspitana da imam i stav i da se angažujem. U kući se uvek čitalo “Vreme”, a ja sam počela aktivno da ga čitam kad mi je proradila ta “aktivistička” crta, negde u sedmom osnovne, za vreme protesta ’96-’97. Recimo da sam u tim godinama volela “Vreme” sa jednakom strašću sa kojom sam obožavala bendove, Pulp, na primer.

Nisam baš imala ideju čime ću se baviti posle fakulteta, ali sam bila sigurna da će imati veze sa politikom, u najširem shvatanju te reči. Kao i većina politički svesne dece iz provincije, aktivističku inicijaciju sam imala kao gimnazijalka u “Otporu” i već posle Petog oktobra sam shvatila da aktivizam i praktična politika nisu za mene, jer nemam talenat za kalkulaciju ni za taktiziranje, palim na entuzijazam, ne na račun. Elem, došla sam u Beograd, “Vreme” je u tom trenutku otvorilo novu turu svoje čuvene škole istraživačkog novinarstva, pa sam se prijavila. Motiv mi je bio da upoznam redakciju na koju sam se ložila. Međutim, oni su procenili da bih jednog dana mogla da budem novinarka, uzeli me pod svoje, i eto me u novinarstvu.

U “Vremenu” sam se pronašla potpuno. Namerno kažem u “Vremenu”, a ne u novinarstvu, jer ovde imam balans koji u drugim medijima ne postoji, a to je novinarstvo sa stavom, dakle, na tzv. angažovano novinarstvo, kroz koje imaš mogućnost da menjaš stvari, a da budeš inokosan i nezavisan.

E, šta se promenilo… Mogla bih da nabrajam dva dana, ali suštinska promena je to što smo nekad znali: kad u tekstu iskritikujemo političara vlasti, on će taj tekst da pročita jer smo relevantan politički nedeljnik i da se nad tom kritikom zamisli. Danas se neće ni zamisliti, nego će pustiti na tebe kerove u vidu “Informera”, “E-novina” ili armije botova na Tviteru.

 

Šta za tebe predstavlja novinarska etika i da li ona danas postoji?

Formalno, postoji Etički kodeks novinara Srbije. Neki će reći da ga se retko ko pridržava, ali moj utisak je da mediji sve više vode računa o njemu i sve više uče o tome šta može, a šta ne može. S druge strane, imamo poplavu namernih kršenja tog kodeksa, poput mahanja tuđim medicinskim kartonima, tajnim snimcima, i tako dalje… To nije novinarstvo, nego propaganda u službi uništavanja ljudskih života i mnogo je vidljivije nego ove promene na bolje koje sam pomenula. Sve to je jako opasno, jer, kad novinari ne znaju kodeks, lako će ga naučiti. Ali, kad ga znaju i namerno ga krše, to je svesna i namerna destrukcija.

Pored tog kodeksa, mislim da novinar uvek mora da ima i neki svoj princip, kog će se držati kad radi ovaj posao. Moj je: uvek biti na strani slabijeg. U engleskom ima prelepa fraza “voice of the voiceless”, koja se ne može precizno prevesti na srpski, a otprilike je “glas obespravljenih”.

 

Koje su promene internet i društvene mreže donele u medijsko izveštavanje?

Kategorički sam protiv rasprava na temu “novi ili tradicionalni mediji” jer mislim da je ta rasprava prevaziđena i da čak i ovde u Srbiji imamo vrlo pristojnu sinergiju ta dva. S druge strane, internet i društvene mreže medijima i novinarima su donele ogromne mogućnosti za promovisanje i umrežavanje sa ljudima koji su ti bitni za posao. Oko 90 odsto mojih poslovnih kontakata se odvija preko društvenih mreža. Takođe, mreže su znatno relaksirale način komunikacije između novinara i političara. Nekad si morao da zoveš kabinet i ideš preko sekretarice, sad prosto pošalješ direktnu poruku preko Tvitera ili Fejsbuka.

 

Bićeš gost na CreativeMornings događaju u okviru globalne teme „Language“ čija će tema biti „Ćutanje i psovanje“. Možeš li nam reći malo više o cenzuri i autocenzuri u medijima danas?

Ne volim reč “cenzura” jer ne opisuje tačno ono sa čim imamo posla u medijima. Cenzura je kad ti nešto napišeš, a neko drugi dođe i to ti precrta pre objavljivanja. Mi ovde imamo posla sa žestokim pritiscima na medije, i novinare. Pritisci ne dolaze samo od vlasti, nego i od vlasnika medija i urednika. Ucena i pritisak, mislim da su to precizniji termini. Otuda proističe i autocenzura. Kao što vidite, lako je postaviti dijagnozu, ali lek još uvek tražimo.

E sad, zašto je tema “Ćutanje i psovanje”… S jedne strane, upravo zbog te autocenzure, zbog pitanja zašto ćutimo o stvarima o kojima bi trebalo da vrištimo naglas. Psovanje tu upada iz više razloga. Prvo, ne libim se da u tekstovima koje pišem upotrebim psovku, onda kada je to smisleno, efektno i opravdano. Drugo, i to podjednako ima veze sa tim što sam žena i sa tim što sam novinarka: žena koja psuje je društveno neprihvatljiva pojava. U tom smislu, psovka je i bunt protiv patrijarhalne postavke sveta. Naravno da patrijarhat pre 200 godina i danas nisu isti i hvala bogu da nisu, same smo se za to izborile. Ali i dalje imamo te relikte patrijarhata od pre 200 godina, u vidu podmetačina kao što je “nemoguće je prijateljstvo između žene i muškarca” ili “ne priliči ženi da se tako izražava”.

Meni je psovka važna jer nema drugog načina da precizno izraziš i šta misliš i kako se osećaš kroz samo jednu ili dve reči. Psovka odbija da se pokori teroru pristojnosti i zato je bunt sama po sebi. Psovka oslobađa.

Ima i ono: ne priliči obrazovanim ljudima da se prostački izražavaju. To je malograđanska podmetačina i prvi postulat ovog terora pristojnosti koji sam malopre pomenula. Od toga što ću ja da opsujem nikom dlaka s glave neće faliti. A od onih koji bez ijedne ružne reči mašu tuđim dijagnozama ili donose “autentična tumačenja” članova zakona, stradaju ljudi i ljudski životi. Kad kažeš “odjebi”, za to niko ne traži “autentično tumačenje”, jasno je samo po sebi.

Kad smo kod tog “odjebi”, u julu se desila jedna divna stvar u Velikoj Britaniji. Liz Kendal, laburistkinja i protivkandidatkinja Džeremiju Korbinu na izborima za lidera Laburističke partije, davala je intervju za Daily Mail. Novinar je pitao koliko ima kilograma i kako održava liniju. Odgovorila mu je: “Odjebi!” Opet se vraćam na teror pristojnosti: dokle god smo fine i pristojne i pazimo na jezik, meriće nam sise i dupeta, umesto da slušaju šta imamo da kažemo.

 

U kojoj meri se razlikuje sloboda medija u klasičnim i digitalnim medijima, a u kojoj meri se razlikuje jezik komunikacije?

Opet kažem, nema bitne razlike, to su samo različite platforme sa kojih se mogu poslati identične poruke. Pišem i za štampane i za online medije i nema tu neke bitne razlike.

 

Kako ti gledaš na proces privatizacije medija, njegove dosadašnje rezultate i pitanje radnog i socijalnog položaja novinara i novinarki u Srbiji?

Pošto sam iz provincije, a živim i radim u Beogradu, neću vam davati svoje mišljenje, reći ću vam ono što pouzdano znam: u unutrašnjosti znam novinare koji danju rade u medijima a noću taksiraju da bi sastavili kraj s krajem. Ti ljudi su hronično iscrpljene tempirane bombe, opasnost i po sebe i po druge. Izlazak države iz medija je najveća perverzija koju je ova vlast izvela: formalno mediji više nisu u državnom vlasništvu, ali su ih pokupovali ljudi koji uživaju povrenje režima. To je gore nego da su ostali u državnom vlasništvu jer se iz kandži pritisaka i rada u službi jedne partije neće iščupati nikada.

 

Učestvovala si u brojnim razgovorima o pravima i položaju žena u našem društvu. Koliko je važno motivisati što veći broj uspešnih žena i žena iz javnog života da svoju energiju i znanje mobilišu za osnaživanje pozicije žena u društvu, ali i društveno delovanje uopšte?

Jako je važno, ali je podjednako važno i pitanje načina na koji ćemo to raditi. Bojim se da u toj našoj borbi za bolji tretman žena u društvu ima suviše intelektualnog snobizma, elitizma i neprincipijelnosti. Na primer, sve ćemo se dići kad seksisti napadnu Biljanu Srbljanović, jer je ona intelektualka, žena sa delom i imenom, ali kad napadnu Zorannah, onda ćemo da se distanciramo jer je ona modna blogerka. Ili kad svi skoče što je Nevena Adžemović poslanica, a bila je u grupi “Models”, ja napišem tekst u njenu odbranu i dobijem brdo zamerki jer je to Nevena Modelsica. E, pa ja bih da stanem u odbranu i jedne i druge i treće, i svake žene koja je izložena seksizmu i mizoginiji. U pravu ste, učestvovala sam u brojnim razgovorima na tu temu, ali sam obećala sebi da više neću to da radim. Ne mogu da sedim u sali gde navodno sve imamo isti cilj, a onda se neko pobuni protiv kvote od 30 odsto žena u parlamentu, ne zato što je ta kvota mala, nego zato što im se ne sviđa stranačka pripadnost tih žena. Ili se okomi na polugole televizijske voditeljke. Prvo, ako je njihov izbor da budu polugole, ostavi ih na miru. Drugo, ako ih neki urednik tera da budu polugole, podrži ih, ne osuđuj ih.

 

Na šta si u svom dugogodišnjem radu posebno ponosna?

Na to što sa 33 godine života dobijam pitanja o svom dugogodišnjem radu. :)

 

Da li postoji nešto o čemu bi volela da govoriš, a za šta ne postoji medijski prostor?

Volela bih da postoji veće interesovanje publike za teme o ženskoj seksualnosti, za detabuiziranje toga. I volela bih da vrištim na sav glas o položaju seoskih žena. Ali očajna sam što ni to nikoga ne interesuje ozbiljno.

 

Muzika koju trenutno slušaš

Steve Harley & Cockney Rebel” i Nada Obrić

 

Knjiga koju trenutno čitaš

Philip Roth, “Goodbye, Columbus”, drugi put. Potpuno neprilično jednoj feministkinji obožavam Rotha do imbecilnosti :)

 

Sajt koji svakodnevno posećuješ

http://www.theguardian.com/uk/commentisfree

 

Putovanje koga se rado sećaš

Hamburg, Hamburg, Hamburg

 

Šta uvek nosiš sa sobom

Crveni karmin, cigarete i upaljač

 

Omiljeni doručak i mesto za doručak

Kafa i cigarete, ispred TV-a i kompjutera

 

Poruka našim čitateljkama i čitaocima

Vrištite naglas ono što mislite. Cena slobode govora je u Srbiji trenutno skupa, ali što nas više bude govorilo slobodno, ta cena će padati. Zakon tržišta!

 

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone