LAURENT KRONENTAL

Fotograf, Pariz

Interview People // 24.12.2015.
laurent crop

 

Nedavno smo predstavljali seriju Laurenta Kronentala „Souvenir d’un Futur“ koja predstavlja omaž modernističkoj arhitekturi velikih stambenih kompleksa izgrađenih 50ih i 60ih godina u predgrađu Pariza i ljudima koji u njemu žive. Sada smo razgovarali sa Laurentom o ovoj seriji, inspiraciji, procesu istraživanja, susretima, starenju, odnosu čoveka i arhitekture i još…

 

Kako si prvi put počeo da se baviš fotografijom?

Moja strast za fotografijom je započela još u detinjstvu, ali sam počeo da se bavim fotografijom tek sa 22 godine dok sam putovao po Kini šest meseci. Tada sam živeo u Pekingu i koristio sam mali digitalni fotoaparat da zabeležim svoje azijsko iskustvo. Fasciniran velikim gradovima, bio sam veoma uzbuđen da budem deo jednog od njih i da posetim zemlju koja me je intrigirala toliko dugo. Od mega-gradova do ruralnih oblasti, sve u ovoj zemlji me je oduševljavalo. Bio sam impresioniran brzinom kojom se Kina razvijala, ali i kontrastima između modernosti i tradicije. Nikada do tada nisam iskusio takvu urbanu zbijenost. Hong Kong je bio određujući. Bio sam uvučen u njegovu atmosferu: opipljiva tenzija ultra-futurističkog grada koji se meša sa hiljadama neonskih reklama i nebodera sa rezidencijalnim zgradama; pretrpan lavirint ulica, pijaca i malih prodavnica u podnožju i rezidencije milionera i luksuz gore; izvanredna i stroga vertikalnost iznad ogromne džungle. Hong Kong, ovaj grad neumerenosti, grad ekstrema, sigurno je nesvesno doprineo stimulisanju istraživanja jukstapozicije različitih perioda i načina na koje je čovek ukrotio prostor i arhitekturu.

 

even-though-the-buildings-were-constructed-as-long-as-half-a-century-ago-their-fantastic-architecture-still-has-a-futuristic-feel-and-its-still-considered-progressive-to-this-day

Foto: Laurent Kronental

 

Tvoja serija „Souvenir d’un Futur“ dokumentuje život starijih sugrađana koji žive u velikim stambenim kompleksima, i predstavlja spoj fotografije urbanih pejzaža i portreta. Kako si odlučio da napraviš ovu seriju fotografija?

Kada sam 2010. godine šetao naseljem Courbevoie, otkrio sam malu ulicu u kojoj je delovalo da je vreme stajalo poslednjih 50 godina – seoski ambijent u sudaru sa poslovnim zgradama La Défense poslovnog distrikta. Mesto je bio nadrealno. Upoznao sam se sa nekoliko starijih ljudi i počeo da ih fotografišem. Njihova tradicionalna bašta je bila u kontrastu sa horizontom nebodera koji ih je okruživao, spajajući dve različite oblasti, dva različita načina života.

U isto vreme, razvio sam velike simpatije prema arhitekturi naselja „Grands Ensembles“ (velikih stambenih kompleksa). Dve oblasti blizu moje kuće su bile ključne u mom pristupu: „Les Damiers“ u naselju Courbevoie i „Les Tours Aillaud“ (koje često nazivaju i „Tours Nuages“ ili „Cité Pablo Picasso“) u naselju Nanterre. Što sam ih više fotografisao, sve sam više bio oduševljen. Građevine su delovalo vanvremenski, kao da osciliraju između prošlosti i budućnosti. Zatim  sam 2011. godine otkrio druge primere monumentalne i spektakularne arhitekture u blizini Pariza i u samom gradu. Zainteresovao sam se za njihovu istoriju, njihovu izgradnju i njihovo mesto u današnjem društvu. Fasciniran sam njihovim predimenzioniranim urbanizmom i njihovim izgledom koji je u isto vreme i grub i poetičan.

Oduvek sam bio inspirisan starijim sugrađanima i imao sam duboku potrebu da ih stavim u fokus svog rada. Želeo sam da komuniciram sa njima, upoznam njihov život i pokušam da dekonstruišem često omalovažavajuću predstavu starosti koja postoji u našem društvu. Tada sam poželeo da istražim subjekt iz ugla generacija koje prolaze, ali i uticaj vremena na arhitekturu i živote koje pokušava da stavi u harmoniju.

 

Breakfast - Laurent Kronental (2)

Foto: Laurent Kronental

 

Možeš li nam reći više o svom pristupu i istraživačkom procesu?

Serija „Souvenir d’un Futur“ dokumentuje život starijih sugrađana koji žive u velikim stambenim kompleksima „Grands ensambles“ u predgrađu Pariza. Sagrađeni između 50ih i 80ih godina prošlog veka kako bi se rešila kriza stambenog pitanja usled urbanih migracija i priliva imigranata, ali sa idejom da se zadovolje savremene potrebe komfora, ovi kompleksi su danas često stigmatizirani od strane medija i marginalizovani od šire javnosti. Fasciniran ambicioznom i modernističkom arhitekturom ovih kompleksa, bio sam dirnut uslovima u kojima ovi urbani veterani, koji su ovde ostarili, žive.

Želeo sam da se zapitam o uslovima njihovog postojanja, da bacim novo svetlo na generaciju koju nekada zaboravljamo. Predstavljajući ova predgrađa često marginalizovana i stigmatizirana, želeo sam da izrazim moj osećaj poezije pred ovim univerzumom, koji je delovao da sporo stari i sa sobom nosi sećanja modernističke utopije.

Želeo sam da započnem projekat koji povezuje čoveka i arhitekturu. Zato je bilo esencijalno da spojim ova dva sveta u jednu fotografsku seriju. Baveći se problemom velikih stambenih blokova, pitao sam se da li su ove urbane strukture bile prilagođene potrebama svojih stanara. Prebacivanjem sa portreta, koji impliciraju facijalnu emociju, na pejzaže u kojima je čovek izgubljen u ogromnom spletu zgrada, želeo sam da pokažem razmeru i interakciju između čoveka i njegovog grada.

Kroz ovu seriju težim da se posmatrač zapita o zaboravu starosti. U vreme kada je sve usmereno na mladost i kada se održava indiferentnost i predrasude prema starijim sugrađanima, ova vizija stvara šok podsećanjem na postojanje ovih ljudi i isticanjem njihovih problema. Uprkos melanholičnom izgledu, ovi stariji sugrađani, sa snagom dostojanstvenog i elegantnog držanja, pristupaju svojoj borbi protiv starenja i usađivanju sebe u svoje mesto stanovanja. Oni su jedini koji popunjavaju prostor u ovoj seriji iz koje je mladost namerno isključena. Naseljavanjem ovih futurističkih građevina, ponovo su osvojili prostor koji im inicijalno nije bio namenjen.

Ovi veliki stambeni kompleksi su često kritikovani – oni fasciniraju ili smetaju, ali nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Njihova veličina me podseća na Colossus. Postoji neki uznemirujući paradoks  života i praznine. Raznovrsni stambeni kompleksi, nekada su napušteni, a nekada ispunjeni životom. Želeo sam da stvorim atmosferu paralelnog sveta u kom se meša prošlost i sadašnjost svesno prenoseći utisak napuštenog grada. U ovom veličanstvenom i sablasnom svetu, strukture naših gradova bi bile titanske, grabile bi ljudsko, bile bi proizvod naših strahova i nadanja o organizaciji grada.

 

Breakfast - Laurent Kronental (14)

Foto: Laurent Kronental

 

S obzirom da si na ovom projektu radio četiri godine, da li možeš da podeliš sa nama neke susrete sa stanarima ovih stambenih kompleksa?

Određeni susreti su bili predodređeni i veoma ispunjavajući. Među njima, mogu da vam ispričam o primeru čoveka po imenu José koji je jedan od prvih starijih sugrađana koje sam fotografisao i sa kojim sam razvio veoma iskren odnos. Obučen u zelenu jaknu i sa kapom, dozvolio mi je da postavim temelje svoje serije. Veoma me je inspirisao, jer uprkos svojim godinama pokazuje određenu modernost i mladalački duh, jednu vanvremensku ličnost. On je 2012. godine imao 89 godina. Danas ima 92 godine i ja ga i dalje posećujem kada god mogu. Delim dosta stvari sa njim kako bih razumeo njegovo okruženje, život, istoriju i osećanja.

On je veoma životan. Vidim ga kao futurističkog morskog ribara sa prodornim pogledom, njegovo lice izražava život pun iskustva koji sam želeo da prikažem. Zapitao sam se šta nas kao ljude razlikuje, mene i njega (koji imam 28 godina). Želeo sam da razumem promene u svetu u kom je živeo 60-70 godina. Zamišljao sam kakav bih ja bio u njegovim godinama. Prisustvo takve osobe u velikim stambenim pejzažima mi je dozvolilo da se zamislim o pitanju epohe. Rekao sam sebi da je od suštinske važnosti da dam neko novo viđenje, daleko od predstava koje imamo o starosti.

 

1

Foto: Laurent Kronental

 

Kao što si i sam rekao, ovi stambeni kompleksi su nekada bili simbol razvoja i nade, a sada su često stigmatizirani i marginalizovani. Zbog čega misliš da je to tako?

Da bih odgovorio na ovo pitanje, mislim da je relevantno zainteresovati se za istoriju ovih oblasti od njihove izgradnje.

Tokom 50ih i 60ih godina, „Grand Ensambles“ su prikazani kao rešenje stambene krize (uništenja tokom rata, štetnost po zdravlje stanovnika) i krize samog grada (odbijanje urbanog širenja sa njegovim galopirajućim rastom). Ovi blokovi je tada trebalo da omoguće rebalansiranje teritorije. Oni su simbol trijumfa modernizacije gde je populacija dostigla standardizovan i generalizovan komfor i gde su ljudi mogli da cvetaju daleko od uzburkanosti metropole.

Od 60ih godina, ovi blokovi su kritikovani, ljudi su govorili o njihovoj tuposti, problemima koje stvaraju, odbacivanje njihovog izgleda i oblika i uopšte ambijenta velikih stambenih blokova. Smatrani su spavaonicama, daleko od glavnog grada. Stanari su se osećali izopšteno, mreža prevoza nije bila dovoljno razvijena u ovim novim gradovima. Tokom 70ih, inicijalna pozitivna reprezentacija je nestala, a kritika je ostala i postala još većih razmera. Tokom 1973. godine, razrada i izgradnja novih kompleksa je zaustavljena. Ovi blokovi su malo po malo postali mesto ekonomske i društvene nesigurnosti. Tokom 80ih godina, prve kule su  uništavane. Tek 90ih godina, istoričari su počeli da ističu značaj ovih konstrukcija za arhitektonsku, urbanističku i društvenu istoriju. Tokom 2000ih su pokrenuti novi projekti urbanih restauracija i rehabilitacija. Ipak, i dalje ostaje puno da se uradi kako bi se ove urbane sredine reorganizovala, sredine o kojima ne brinemo dovoljno i koja su se slomila tokom vremena.

Reprezentacija „Grands Ensambles“ je dosta evoluirala tokom decenija, od promocije, do sumnje, a zatim do omalovažavanja određenih oblasti. Ova izmaštana mesta su postala uspomene našeg nasleđa. Budućnosti koja se nije desila.

 

Breakfast - Laurent Kronental (9)

Foto: Laurent Kronental

 

Šta si naučio tokom rada na ovoj seriji? Da li te je rad na njoj na neki način promenio kao autora?

Ovaj projekat mi je omogućio da upoznam generaciju koju nisam poznavao lično, s obzirom da sam rano izgubio babu i dedu.

Ovaj projekat me je takođe naučio da istražujem teritoriju koju ne poznajem, a koja je tako blizu moje kuće: pariska predgrađa. Probudio mi je strast za arhitekturu velikih stambenih kompleksa. Neočekivana lepota ovih struktura me je privlačila u ovaj anahroni svet.

Dobio sam precizniji i tačniji uvid u svet socijalnog stanovanja izvan klišea i mogućnost da spoznam pravi život ove populacije. Pored ovog terenskog iskustva, ušao sam dublje u istoriju ovih naselja, situaciju u gradovima tokom Drugog svetskog rata, namere graditelja ovih naselja, njihovu evoluciju u francuskom pejzažu, probleme kroz koje su prolazili. Takođe sam uspeo da stavim u perspektivu višestruk razvoj i rehabilitaciju koja se dešava poslednjih godina kako bi se renovirala i ponovo promislila ova naselja, u okviru „Velikog Pariza“. Ovaj projekat mi je omogućio da unapredim svoju fotrografiju, prečistim njen izgled, razvijem kritičku dimenziju svojih fotografija, naučim da izgradim seriju, ispričam priču.

 

Breakfast - Laurent Kronental (6)

Foto: Laurent Kronental

 

Koji su autori uticali na tvoj rad, a čiji rad danas ceniš?

Veliki broj umetnika poseduje uzbudljiv i ličan fotografski univerzum. Oni koji su me veoma inspirisali su: Nadav Kander, Alec Soth, Pieter Hugo, Todd Hido, Naoya Hatakeyama, Alexander Gronsky, Simon Norfolk.

 

Breakfast - Laurent Kronental (20)

Foto: Laurent Kronental

 

Koju tehniku fotografisanja i koje fotoaparate preferiraš?

Biram da radim sa velikim 4×5 formatima koji mi omogućavaju da ovekovečim arhitekturu i njene dimenzije, da dobijem visinu i širinu hvatajući jasno linije građevina; analogni prikaz velikih formata je odličan zbog svoje  ljupkosti, njegovo okidanje i preciznost; zbog samog proces stvaranja fotografije koji zahteva veću određenost u izboru kadra i donosi različit odnos sa subjektom, sa više posmatranja.

 

Breakfast - Laurent Kronental (5)

Foto: Laurent Kronental

 

Da li je uspon interneta i društvenih mreža na neki način promenio pristup fotografiji?

Mislim da je uspon digitalne fotografije pormenio fotografiju. Što se tiče interneta, danas omogućava svakome da pristupi informacijama i znanju, i to je sjajno. Društvene mreže su stvorile nove interakcije između ljudi. Što se tiče fotografije, to je odlično sredstvo za fotografa da pokaže svoj rad i uđe u interakciju sa korisnicima interneta.

 

Breakfast - Laurent Kronental (16)

Foto: Laurent Kronental

 

Na čemu si trenutno najviše angažovan i koji su ti budući planovi i projekti?

I dalje radim na seriji „Souvenir d’un Futur“ kako bih je obogatio novim slikama. Paralelno, radim na novom projektu poslednje dve godine. Verovatno ću ga uskoro objaviti. U pitanju su veliki stambeni kompleksi, ali ovog puta viđeni iznutra.

 

Muzika koju trenutno slušaš

Ibrahim Maalouf.

 

Film koji si skoro pogledao

Whiplash.

 

Knjiga koju bi preporučio

Alhemičar.

 

Sajt koji redovno posećuješ

NBA.

 

Šta uvek nosiš sa sobom

Mali digitalni fotoaparat koji koristim kao beležnicu.

 

Putovanje koga se sećaš

Njujork.

 

Poruka našim čitaocima i čitateljkama

Izlagaću svoju seriju „Souvenir d’un Futur“ u Parizu u Nacionalnoj biblioteci Francuske (Bibliothèque François-Mitterrand) kao deo postavke „La Bourse du Talent 2015″. Izložba će trajati od 18. decembra 2015. godine do 7. februara 2016. godine.

 

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone