MARIJA RATKOVIĆ

Levičarka u umetnosti i medijima, Beograd

Interview People // 11.02.2016.
marija crop
Foto: Jelena Petrović

 

Razgovarala sam sa Marijom Ratković, što je bilo malo neobično jer smo zajedno radile u Breakfastu i kroz različite intervjue stvorile i širile Breakfast People zajednicu. Povod za današnji razgovor je godišnjica CreativeMornings koncepta u Beogradu. Sa Marijom smo razgovarali o njenom iskustvu organizovanja CreativeMornings u Beogradu, viziji budućnosti ovog koncepta, ženskim pravima, prekarnom radu u kreativnim industrijama, medijskoj kulturi i omiljenim životinjicama.

 

 

Marija, kako ti se sve čini sada sa druge strane Breakfasta?

Smejem se što sam došla na red za intervju koji smo zajedno konceptualizovali. Mada sad nešto razmišljam kako je ovaj fazon super, to mi je ostalo još od osnovne škole, ljubav prema upitnicima. Mogu da se uporede odgovori raznih ljudi. Najveća ljubav Breakfasta mi je ubedljivo ta forma newslettera i sećam se kad smo Stefan Unković i ja prelomili da to bude osnovna fora, izuzetno sam ponosna što smo to uradili pre drugih, a onda je došlo to priznanje kad je 2015. proglašena godinom Newslettera. U Srbiji je teško baviti se cutting-edge tehnologijom u digitalnom svetu jer svi trendovi kasne u proseku 3 do 5 godina, tako da dok se to popularizuje, ja već pređem na nešto novo. Breakfast je sad više magazin nego digest i vidim da ima bazu redovnih čitalaca i “lajkera”. Sviđa mi se što razvijate kolumne, redovno čitam kolumnu Gorana Galića na primer. Breakfast je i dalje moj jedini prozor u svet nauke, koja mi je generalno odbojna, ali vi to lepo i pitko upakujete pa me zainteresuju i vesti iz kosmosa.

 

Pa, kako ovih dana počinješ dan i kako se suočavaš sa izazovima?

Hahaha, to je najteže pitanje, jer mrzim rano ustajanje. Sada me čak i klijenti i saradnici obazrivo pitaju “Jesi li ustala?” Ovih dana, s obzirom da sam na Karibima, svaki dan počinjem oduševljena, uz komp i kafu na ogromnoj terasi s pogledom na okean. Dok sedim i proveravam poštu i najnovije vesti uz miris tropskog cveća, mislim kako život frilensera baš ume da bude divan. Mogla bih čak reći da živim svoj san.

 

0RR_5247

CreativeMornings #4: Working Not Begging; Foto: Radoš Ružić

 

Beogradski CreativeMornings koji organizuješ je ovog meseca proslavio prvi rođendan. Na koji način se ovaj koncept razvio i pozicionirao za ovih godinu dana?

Kada me je Sally Rumble iz CM HQ pre godinu dana pitala mogu li da zamislim kako ću se osećati posle prve godine, odgovorila sam se da bih volela da imam tremu i da ne izgubim entuzijazam. I upravo tako se osećam. Drago mi je da sam uspela da se uklopim u CM, da se zaista radujem događajima i da s nestrpljenjem iščekujem o čemu će gosti govoriti. Uspeli smo da od konferencijske forme napravimo aktuelan događaj koji prati i osluškuje društvenu stvarnost. Takođe, drago mi je da smo u protekloj godini formu predavanja prilagođavali gostima i okolnostima, pa smo imali događanja u parku, u galeriji, u bašti ili slično, varirali smo od forme predavanja prezentacije, do razgovora ili neformalnog druženja, gostovanja, talk showa ili intervjua.

 

Na koji način biraš predavače, i ko su najinteresantniji sa kojima si do sada sarađivala?

Trudim se da predavače pozivam u odnosu na aktuelna dešavanja ili da to budu ljudi koji stoje iza nekih značajnih inicijativa i projekata koje tako mogu da predstave. Ne bih mogla da izdvojim samo jedan, i to mi je prelepo što je svaki CM bio poseban i značajan na svoj način. Sigurno najznačajniji CM je bio kada smo se uz Gordana Paunovića uključili u širu akciju pomoći izbeglicama, mobilisali deo javnosti, i deo svog društvenog kapitala i medijskog prisustva ustupili značajnoj društveno-političkoj temi. Tada mi je bilo najteže jer lako iz najbolje namere može da se sklizne u neuspeh. Na tragu netipičnih CM događaja, bilo mi je prelepo kada je londonska umetnica Margareta Kern bila domaćica CM u okviru samostalne izložbe u KCB i kada smo zajedno sa njom kuvali kafu gostima. Izdvojila sam ove CM događaje, jer su bili potpuna dekonstrukcija tipičnog predavanja, ali dotiču samu srž koncepta kreativnosti.

 

Picture 372

CreativeMornings #3: I Want To Ride My Bicycle; Foto: Jelena Martinović

 

Beogradsko poglavlje CreativeMornings-a se do sada trudilo da reaguje na društvena dešavanja i da se pozicionira u odnosu na značajne priče lokalnog konteksta. U kojoj meri ovakvi događaji stvaraju prostor za dalje društveno delovanje?

CreativeMornings nije zamišljen kao aktivistički već mainstream koncept, ali svaki samoorganizovani događaj u javnom prostoru ima neku aktivističku crtu. Meni je bilo bitno da se bez obzira na franšiznu politiku CM globalno, mi u okviru Beogradskog odeljenja bavimo lokalno specifičnim društvenim temama. Predavanje u okviru CM je dvadeset minuta izlaganja neke teme, i pred tu formu mi ne možemo postaviti visoka očekivanja u smislu sadržine, tu se ne kaže mnogo, ali bitno je da se pokrene diskusija, da se ljudi sretnu, da zajedno doručkuju oni koji se retko sreću i da se iz tih razgovora uz kafu izrodi nešto kasnije. Prostor društvenog delovanja CM je ono što dolazi kasnije, iz tih upoznavanja, pitanja i novina. Čak i zainteresovanost mojih poznanika i prijatelja za to da pokrenu CM ili slične inicijative u drugim gradovima (u Zagrebu, Puli, Novom Sadu, Saragosi, Londonu…), računam u šire društveno delovanje.

 

Kako vidiš budućnost CreativeMornings koncepta u Beogradu? Koga bi najviše volela da vidiš u ulozi predavača?

Budućnost CM se dešava, jer smo dobili kuću u Mikseru, imamo kontinuiranu podršku partnera i medija, imamo zajednicu koja se širi. Što se tiče predavanja, intimno bih volela da bude više mladih iz nauke i sporta, jer koliko god da sam društveno povezana, meni su ti svetovi udaljeni, a volela bih da više naučim i informišem se o tome. Verujem da bi u Beogradu sada najveća atrakcija bila da Marija Šerifović bude gošća, a da se CM dešava naprimer u Narodnom pozorištu i da direktno prenosi RTS. Verovatno bismo opet izazvali skandal, umrla bih od treme, ali bi to bio događaj od nacionalnog značaja.

 

1

Marija Ratković; Foto: Jelena Martinović

 

Na koji način te je rad na ovom projektu promenio, i šta si naučila do sada iz ovog iskustva?

Paradoksalno će zvučati, ali naučila sam da se opustim. Pre prvih CM nisam mogla da spavam, mucala sam i zbunjivala se pred kamerama, ali sam negde na pola shvatila zašto to radim, i počela da razmrdavam formu, da zajedno sa saradnicima i gostima improvizujem i počela sam istinski da uživam. Fleksibinost u odnosu prema izazovima je nešto što sam ja lično naučila. Mi se svakoga dana susrećemo sa različitim dešavanjima koja su van naše kontrole, ali sposobnost da na njih reagujemo i da ih inkorporiramo u neki širi koncept koji smo načelno imali ili politiku koju zastupamo je srž dobre i inteligentne organizacije, dok je autoritarno zastupanje nekih čvrstih okvira ograničavajuće, teško i naporno. Sada umem da se izborim sa najluđim nepredviđenim okolnostima, iako bih pre godinu dana flipnula kad bi nešto krenulo naopako. Na prethodnom CM smo umesto doručka poslužili tortu, a ja sam se našla u ulozi voditeljke talk-showa. Neobični CM događaji su oni koji privlače najviše pažnje međunarodne CM zajednice.

 

Politički si aktivna i veoma angažovana po pitanju osnaživanja pozicije žena u društvu. Koliko je važno insistirati da feminizam bude deo javnog govora? Zbog čega danas postoji određeni otpor prema ovoj reči?

Otpor prema feminizmu je besmisleni otpor izlečenju. Da parafraziram Dženi Holcerda ste se lepo ponašali, ne bi bilo feminstkinja. Feminizam je reakcija na loše i reduktivne obrasce patrijarhata i nejednakih društvenih i pozicija moći unutar kapitalističkih društava. Zanimljivo mi je to što Silvija Federiči potlačenost žene ne prati od recimo antike i prvog tradicionalnog Patrijarhata, već od industrijske revolucije i ukidanja profita i reproduktivnih prava ženama. Danas je međutim situacija tako ozbiljna, da se ni u uslovima globalne revolucije ne bi smeli nastaviti patrijarhalni društveni odnosi. Razlozi ograničenja prava žena i diskriminaciju su ekonomski, a ne tradicionalni ili čisto seksistički. Briga centara moći za radnu etiku, povećanje profita i reprodukciju radne snage je ta koja ženi oduzima prava. Sećam se jednog stare osmomartovske parole na foru onog kultnog neću žvaku oću kusur, “manite se poklanjanja cveća, vratite nam naša preduzeća”. Kao žena, ja nemam ništa od učtivog uvažavanja i nominalnog zastupanja mojih prava, stvarno osnaživanje bi bilo ozbiljnije insistiranje na svim ekonomskim aspektima ravnopravnosti. Kada bih bila plaćena isto kao muškarac, kada bih izlazila sa posla u isto vreme ili ranije nego muškarci, kada bi bilo više žena na rukovodećim položajima, kada se neke profesije poput raznih grana inženjerstva i IT-ja ne bi zvale “muškim”, kada rodno-senzitivan jezik ne bi bio eksces i feministički hir, nego stvar pismenosti, kada se trudničko ili porodiljsko odsustvo ne bi zvalo bolovanje, ja bih se osećala ravnopravnom. Ovako ništa…

 

Za sebe često kažeš da si radnica u kreativnim industrijama. Po čemu je kreativni rad i uopšte rad unutar kulture i umetnosti specifičan u odnosu na neke druge? 

Moja teza je da rad unutar kulture i umetnosti uopšte nije specifičan u odnosu na druge. Mistifikacijom toga rada, romantizovanjem pozicije umetnika kao nekoga ko stvara iz unutarnje potrebe ili iz ljubavi, gubi se iz vida da je umetnički rad rad, i da treba da se podrazumeva nadoknada za taj rad. Čak bih rekla da je veća asimetrija između poimanja materijalnog i nematerijalnog rada, nego između neumetničkog i umetničkog rada. U poslednje vreme, primetila sam da se desničari i liberali slažu u nastojanjima da umetnički i kulturni rad predstave kao neko tržišno neisplativo i jalovo umetničarenje koje “pošten svet” neće i ne treba da finansira, na isti način na koji se spinuje ideja o neplaćenom ženskom radu, po sistemu zašto država da plaća ženu da radi u svoja četri zida dok vaspitava svoju, a ne tuđu decu.

 

palma

Foto: Marija Ratković

 

Rad u kreativnim industrijama, ali i u kulturi uopšte, često uključuje veliku količinu prekarnog rada. Koliki je izazov održati integritet i odoleti nepristojnim ponudama?

Na svu sreću stvari se popravljaju, u poslednje vreme ljudima je postalo neprijatno da mi traže da radim za džabe, čak i kada se radi o poslovima koje bih sa zadovoljstvom radila što se kaže “iz ljubavi”, a to znači da je moj rad, odnosno nematerijalni kulturni ili umetnički rad prepoznat kao rad. Svakako, meni je danas lakše da održim integritet nego što je to bilo na početku, i iz odgovornosti prema mladima, nastavljam da ponavljam da niko i nikada ne treba da pristane da bude ucenjen svojom mladošću, ambicijom ili ljubavlju i da radi besplatno. Ne zaboravite da svaki rad generiše kapital, samo je pitanje kome taj višak vrednosti onda ide i ko od njega profitira, odnosno koliko je raspodela tog viška vrednosti pravedna.

 

Aktivno pišeš za online portale Before After i Vice, a među tvojim tekstovima se izdvaja i serija tekstova o vezama i seksu. Kako si odlučila da se baviš baš ovom tematikom?

Zvuči kao fraza, ali neke poslove izaberemo mi, a neki izaberu nas. Moje urednice iz BeforeAfter i Vice su procenile da sam dovoljno hrabra da pišem otvoreno o tim temama, i eto me kako ispitujem ko se, kako i zašto jebe u Srbiji. Iako sebe nikad nisam videla kao seks kolumnistkinju, pre svega zato što mi se ne sviđa to što je seks prisutan kod nas u medijima kao eksces, ili se pojavljuje kao lajfastajl eufemizam (Da li je analni novi oralni?) ili kao poluporno 18+ rejtovan sadržaj. U “Praktičnoj ženi” se pre trideset godina govorilo otvorenije o seksu nego što je to danas slučaj, jer je društvo u međuvremenu postalo patrijarhalnije, konzervativnije i licemernije. Gotovo u svim medijima je opšte mesto da se gologuze starlete proglašavaju sunovratom pravih vrednosti, dok njihovo prisustvo na teveu obezbeđuje gledanost i isplaćuje plate ljudima iza kamere. Pišem o seksu, jer želim da ga destigmatizujem i za mene je upotreba reči kurac, pička, jebanje, isto kao skidanje u prajmtajmu. Možda sam previše stidljiva da pokažem dupe kao Stanija Dobrojević što bih rado uradila da mogu, ali kapiram da je pisanje o seksu pod svojim imenom i prezimenom ekvivalent tome.

 

Kao teoretičarka medija i umetnosti, kako vidiš medijsku kulturu u Srbiji?

Medijska kultura u Srbiji je na istorijski niskom nivou. Tekstovi u dnevnim novinama su nepotpisani i uznemirujući do nečitljivosti, naslovi su netačni i stupidni mamci na klikove, strani prevodi su nekritički, manipulativni i nepismeni, gramatička i pravopisna pravila se ne poštuju, dikcija i lektura ne postoje a transkribuje ko kako i šta hoće. Sve što sam na doktorskim učila iz etike medija, mogu da pocepam i spalim. Postoje mediji koji se bore koliko mogu protiv toga, jer u njima rade dobri i pošteni ljudi, ali oni ne mogu da promene opštu atmosferu nepoštovanja rada i znanja o medijima.

 

 

Na čemu si trenutno najviše angažovana?

Ovaj intervju me zatiče u emigraciji u latinskoj Americi, odakle se svi problemi o kojima sad pričamo čine kao #firstworldproblems iako mi svi volimo da mislimo drugačije. Možda sam na odmoru, a možda ovde ostanem duže. Trenutno radim na svojim kolumnama, i pisanju prvog, naravno – ljubavnog – romana, koji sam u šali žanrovski odredila kao maloGrađanski roman. Obećavam da će to biti nešto šokantno i ekskluzivno, i volela bih da se prodaje na trafikama.

 

Muzika koju trenutno slušaš

Novi Rijanin album, slušam omiljenu ljubavnu pesmu na repeat, i čekam Sorrow Colina Stetsona.

 

Knjiga kojoj se vraćaš

Evo „Objavu broja 49″ Tomasa Pinčona nosam sa sobom i kad mi pritreba savet otvorim nasumično i čitam šta ispadne, recimo:

“Ako je nameravala to da učini, nije imala prilike, jer napolju, u drhtavoj bujici gustih gitarskih akorda, Paranoici započeše svoju pesmu.”

Ili

“Uključena si, samo budi ono što jesi.”

 

Film koji si nedavno pogledala

Mladost Paola Sorentina koji je pored divne fotografije i priče u novom filmu učinio da svi ženski likovi budu predivni uključujući i divnu repliku Miss Universe “Draga mi je ironija… ali kada je puna otrova, gubi svoju snagu i otkriva nešto drugo. Frustraciju.”

 

Umetnici i umetnice sa ovih prostora koje ceniš

Sa ovih prostora cenim sve umetnike, jer stvaraju u nemogućim uslovima. Izdvojila bih umetnice i umetnike moje generacije, koji u svom radu problematizuju privatni život, uslove rada i produkcije Olgu Dimitrijević, Maju Pelević, Borisa ŠribaraVladimira Miladinovića, Adelu Jušić… Njihovi radovi me često i rasplaču…

 

Sajt koji svakodnevno posećuješ

Pored društvenih mreža, svakodnevno posetim Dazed da vidim šta rade poznati i bogati, ja sam žrtva popularne kulture.

 

Putovanje koga se rado sećaš

Sva putovanja pamtim, ali mi je najdraže ono kada sam ostavila posao, kupila kartu u jednom smeru i otišla na Karibe sa 300 dolara u džepu. Ljudima generalno fali odvažnosti.

 

Šta uvek nosiš sa sobom

Telefon, sa njim sam srasla.

 

Omiljene životinjice

Rakuni, ubedljivo, ali volim i pliškaste angorske zečeve, mini raže koje liče na vanzemaljce i razne čudesne ptice.

 

Omiljeni doručak i mesto za doručak

Trenutno: kafa, med, kurkuma i ananas na karipskoj terasici sa pogledom na okean, koja mi je ujedno i kancelarija.

 

Poruka našim čitateljima i čitateljkama

Ništa nije toliko dobro da se ne bi moglo učiniti boljim. (Iako izgleda kao nešto što bi rekla Lujza Hej, rekao je drug Tito.)

 

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone