MLADEN ĐORĐEVIĆ

Filmski reditelj i selektor FEST-a, Beograd

Interview People // 25.02.2016.
_IXR2165

 

Ovo je već druga godina da se nalaziš na poziciji selektora FEST-a, a prva da si i član odbora. Reci nam malo više o svom iskustvu rada na ovako značajnom festivalu?

Mislim da je najznačajnija bila prethodna godina kada sam bio jedan od ključnih ljudi koji su uspostavili novu koncepciju festivala, odnosno kada smo skrenuli festival sa pretežno revijalne koncepcije ka takmičarskoj. Ovogodišnji zadatak je da održimo pravac koji smo zacrtali prethodne godine. Svakako nimalo lak zadatak, pošto sada nemamo priliku da raznim novinama zamaskiramo nedostatke. FEST bi mogao u narednim godinama zaista da postane jedan od najznačajnijih istočnoevropskih festivala ukoliko uspemo da malo po malo uvećavamo budžet, i izborimo se da FEST bude festival za koji će svetski filmski stvaraoci čuvati svoje filmove za, ako ne evropske, onda barem regionalne premijere.

 

U selekcijama Granice, Thrill&Kills i Microwave koje uređuješ i ove godine je osetan tvoj lični pečat. Šta je to što spaja ove tri selekcije, a po čemu se razlikuju jedna od druge?

Program Granice sadrži arthouse naslove, festivalski usmerene, a Thrills and Kills program više kanonski, tj žanrovski, populistički, postavljene filmove koje veliki festivali (Kan, Berlin, Venecija) često izbegavaju. Ipak, u oba programa provejava jedna zajednička ideja, a to je ideja o sukobu onog iskonskog, s jedne strane, a sa druge savremenog poretka koji se pokazuje kao oboleo. Autori ovih filmova kao da reaguju na niz svetskih kriza zbog kojih nam se čini da je svet na ivici velikog rata. Razočarani u dominantni, vidljiv poredak, umetnici se okreću iskonskom, neistorijskom, nevidljivom, podsvesnom, izvlačeći ga na površinu, suprostavljajući iracionalno racionalnom.

Program Microwave, kao i prošle godine, čine filmovi snimljeni do pedeset hiljada evra. Srpski autori pokazuju žilavost i spremnost da u vreme krize rade filmove u uslovima štap – kanap, a da pritom postižu interesantne rezultate, mimo zvanične, fondovske podrške.

 

U okviru nacionalne selekcije će ove godine biti prikazano čak 19 filmova, a FEST će otvoriti film „Vlažnost“ Nikole Ljuce. Koliko je ova podrška domaćim autorima važna za razvoj srpskog filma?

Veliki broj domaćih premijera pokazuje poštovanje domaćih autora prema novoj koncepciji FEST-a, umetničkom timu, njihovu spremnost da dugo čuvaju filmove kako bi se domaćoj publici predstavili na našem festivalu. Novina što se tiče dosadašnjeg običaja u Srbiji vezanog za rad filmskih žirija, odnosno nagrađivanje, je da mi inistiramo na nezavisnosti u odlucivanju žirija, na tome da članovi žirija ne budu podložni pritiscima, nastojimo da ih sto više izolujemo dok se festival ne završi i stimulišemo ih da odluke donose hrabro, po sopstvenim merilima. Pokušavamo da što više ugrozimo princip tzv. burazerske kinematografije. Naravno, situacija nikad ne može da bude idealna, žiriranje je ipak i subjektivno sa jedne strane, ali par iznenađenja na prethodnoj dodeli nagrada svedoče o tome da smo napravili veliki korak napred u okviru srpske kinematografije. Naravno, još puno koraka napred je tek pred nama ako želimo da do kraja ostvarimo početnu viziju.

 

FEST i ove godine pruža značajnu podršku mikrobudžetskim filmovima mladih domaćih autora. Koje su prednosti i mane snimanja filmova mimo zvanične fondovske podrške?

Postoji izvesna stvaralačka sloboda zbog činjenice da autori ne robuju određenim konvencijama vezanim za okoštali fondovsko festivalski poredak. Postoje i brojna ograničenja koja sa sobom nosi nedostatak novca. Kod ovih filmova problemi su najočigledniji kada pristup, odnosno forma vezana za produkcijska ograničenja deluju nametnuto, tj. nisu u organskoj vezi sa onim što autori žele da kažu i pokažu. Loše je kada ti filmovi izgledaju produkcijski siromošno, odnosno kada publika zaključi da tako izgledaju jer autori nisu imali para. Na sreću ima među tim filmovima i primera da se može reći da su tako snimljeni upravo zbog toga što su autori želeli tako i nikako drugačije, tj. da forma odgovara sadržini, ideji. Ovaj program sam pokrenuo kako bih motivisao autore da ne posustaju što se tiče pravljenja filmova ukoliko njihovi projekti ne dobiju fondovsku podršku.

 

tag2

Sion Sono, Tag

 

Koji su filmovi na ovogodišnjem festivalu tvoji lični favoriti?

Filmovi Sion Sonoa Tag i Love And Peace. Sono je moj omiljeni autor jos od remek dela Love Exposure iz 2008.

 

Kako je rad u okviru FEST-a oblikovao tvoj profesionalni razvoj i kako se reflektuje u različitim projektima na kojima si angažovan?

Veliki broj filmova koje sam morao kao selektor da pogledam svakako je uticao na preispitivanje mog dosadašnjeg pogleda na film. Filmofilsko iskustvo je značajno u pravljenju fimova. Programima Granice, Thrills and Kills i Microwave pokušavam da stvorim atmosferu tolerancije u okruženju spram filmova koji pokušavaju da ispitaju nove puteve i poglede na film, da takvo filmsko promišljanje srpskih autora ne bude (ili u mnogo manjoj meri bude) u budućnosti dočekivano na nož. Naravno, time i sebi kao autoru olakšavam put.

 

Tokom 44 godine postojanja, FEST je imao nemerljiv uticaj na našu filmsku scenu i novu generaciju autora. Kako vidiš uticaj FEST-a na nove filmske tendencije u Srbiji? Šta je za tebe domaći film danas?

Fest je od samog početka, odnosno od 1971. godine, po svojoj koncepciji nastojao da pomiri populistički i elitistički pristup filmu. Mislim da su najznačajniji filmovi u istoriji kinematografije i vrlo gledani i sofisticirani u isto vreme. Nažalost, današnja evropska kinematografija sve se više izoluje od šire publike i postaje stvar festivalskih geta, festivalsko fondovskog biznisa, dokazujući generalni umor i posustajanje Evrope.

 

U kojoj meri film danas, pored interpretiranja i komentarisanja društvene stvarnosti, ima potencijal i da je kreira ili menja?

Nastavljajući se na prethodni odgovor, rekao bih da danas film ima sve manji društveni uticaj i značaj. To je zbog toga što se sve manje bavi suštinskim pitanjima čoveka, pravim problemima, ostajući zarobljen u političkoj korektnosti. Serije, sa druge strane, pokazuju sve veću vitalnost. Prosečan evropski gledalac, pokazuju ispitivanja, radije će pogledati amerčki hit nego evropski film. Evropski film ne zadire dovoljno duboko u stvarnost, postaje pasivan, sve više klišeiziran.

 

Prošli put smo razgovarali o tvom zanimljivom dokumentarnom projektu “Gastarbajterske priče”? U kojoj fazi se taj projekat sada nalazi?

Snimanje dugometražnog filma i serije je negde na polovini. Završićemo u junu ove godine. Vrlo često putujem u Beč gde snimamo. Postajem kao moji junaci, gastarbajteri, sve više razapet između zavičaja i Austrije.

 

Na čemu si trenutno najviše angažovan? Da li u budućnosti možemo da očekujemo rad na novom igranom filmu?

Na film Gastarbajterske priče gledam kao na igrani film, tj. film koji briše granice između dokumentarnog i igranog. Takođe, pripremam i jedan igrani film koji se bavi grupom ljudi, bivših radnika propale fabrike, koji praktikuju satanske rituale u jednom malom, odumirućem srpskom gradiću kome je i Bog rekao „laku noć“.

 

Ko su tvoji uzori, a čiji rad danas ceniš?

Odavno nemam uzore. Autor za koga sam mislio da je genije je umro pre nekoliko godina i zvao se Aleksej Balabanov. Od savremenih autora redovno pratim Kornela Mundruca (jako mi se dopao i njegov poslednji White God), Džejlana (Once Upon a Time in Anatolia i Winter Sleep su mi fantastični), a od pojedinačnih naslova jako su mi se dopali Tribe, Son of Saul, Aferim!, poljski film Telo…)

 

Muzika koju trenutno slušaš

Hungarian rhapsody Franca Lista, baš dok odgovaram na vaša pitanja

 

Knjiga koju preporučuješ

Sabrane pripovetke Borisava Stankovića

 

Sajt koji svakodnevno posećuješ

Omaja.

 

Poruka našim čitaocima i čitateljkama

Spavajte mirno i sanjajte beogradskog davitelja.

 

 

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone