PRODUKTIVNOST DOSADE

Focus Ideas Inspiration // 30.09.2015.
MACCHIETTI-Girolamo-The-Charity-of-St-Nicholas-of-Bari-1024x737

Dosada nikada nije bila na dobrom glasu, a u vreme današnje neprekidne stimulacije sadržajima, čini se i kao jedno patetično stanje od koga treba bežati. Dosadu najčešće posmatramo kao nešto nedopustivo, kao da je provođenje vremena sa neproduktivnim sobom vrsta ličnog neuspeha. U doba savremenih tehnologija, čini se da više nismo u stanju da budemo na bilo koji način sami sa sobom. Ipak, dosada je jedna adaptivna emocija veoma važna za život uma i duha. Dosada je povezana sa kontemplacijom, samoćom ili sanjarenjem i na taj način je vitalna za kreativnost i refleksiju. Biti sposoban za dosadu znači ne plašiti se svog unutrašnjeg života.

Bertrand Russell je uočio da se mnogo manje dosađujemo nego naši preci, ali da se daleko više plašimo dosade. Kako primećuje, čak nam se čini da dosada nije prirodni deo čoveka, već da može biti izbegnuta upornim traganjem za uzbuđenjima. Na taj način, naš panični beg od dosade rezultira paradoksalnim odnosom sa uzbuđenjem, gde smo u isto vreme navučeni na njega, a sa druge strane sve neosetljiviji na njegove efekte. U životu punom uzbuđenja je neophodna kontinuirana stimulacija kako bi se održalo ushićenje koje nam se čini kao esencija uživanja.

Psiholog Robert Plutchik dosadu definiše kao jednu adaptivnu emociju, osećanje koje je kod ljudske vrste evoluiralo. Plutchik je poznat po teoretisanju osam bazičnih emocija, a ona koja je po njemu nasličnija dosadi je gađenje. Gađenje je veoma korisna emocija: na primer, miris raspadanja nas šiti od konzumiranja pokvarenje hrane. Slično, dosada je evoluirala kako bi nas zaštitila od letargije. Psiholog Timothy Willson sa Univerziteta u Vrdžiniji dosadi takođe pripisuje zaštitnu ulogu – ona služi da nas odvuče od “repetitivnih i predvidljivih iskustava”. Kako je našem mozgu neophodan trening, ovo je u skladu sa brojnim studijama koje ukazuju da demencija i drugi kognitivni poremećaji mogu biti izbegnuti, ili bar odloženi, ukoliko ostanemo mentalno aktivni i u poznim godinama svog života.

Sa druge strane, dosada omogućava našim mislima da odlutaju, a ovo povremeno lutanje je veoma korisno za kreativnost. Naš mozak je organizovan kao mreža, a najinteresantniji uvidi se dese kada se naizgled različita kola povežu na način na koji prethodno to nije bilo moguće. Ovu vezu je teško proizvesti kada je naš mozak fokusiran na nešto. Dosada i lutanje misli nam omogućava da informacije obrađujemo i evaluiramo na jedan nov način, sa širim pogledom. Kako ističe filozof Lars Svendsen, dosada izvlači stvari iz njihovog uobičajenog konteksta. Na taj način ona stvara novu konfiguraciju stvari i daje novo značenje nečemu time što ga je prethodno lišila značenja. Zbog toga Svendsen dosadu naziva “odsustvom značenja”. Ovaj nenavođeni način razmišljanja je nemoguće namerno prizvati niti kontrolisati. Onoga trenutka kada nad tim pokušamo da uspostavimo kontolu, duboki uvidi prestaju da stižu.

Kjerkegor je ljude delio na one koji se dosađuju i koji dosađuju drugima. Generalno, oni koji se ne dosađuju su zauzeti svetom na ovaj ili onaj način, a ti ljudi su najdosadniji. Oni superiorniji dosađuju sami sebi, ali zabavljaju druge. Kada dosada dostigne svoj maksimum, oni ili umiru od dosade (pasivna kategorija) ili se aktiviraju iz radoznalosti (aktivna kategorija).

Dosada nam takođe omogućava bolje razumevanje nas samih. Introspekcija je nemoguća kada smo stalno u odnosu sa drugim ljudima. Kako kaže pesnik Joseph Brodsky, dosada je invazija vremena u naš svet. Ona stavlja naš život u novu perspektivu dajući nam jedan precizan uvid i ostavljajući nas same sa svojim mislima. Kako ističe Bertrand Russell, monotonija često može biti “plodna”, jer kada naučimo da ne radimo ništa sami sa sobom, otvaraju nam se vrata inventivnosti i kreativnosti.

 

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone