Prokletstvo prokrastinacije

Focus // 30.09.2015.
Goldsmith-Wasting-Time-1200-1024x715

Većina nas prolazi kroz život sa gomilom malih ili velikih nezavršenih obaveza koje uporno odlažemo radeći sve ostalo, a koje izjedaju našu savest. Ekonomista George Akerlof je u eseju iz 1991. godine „Prokrastinacija i poslušnost“, uočio da je prokrastinacija mnogo više od loše navike i da njeno izučavanje može pružiti važne uvide o ograničenjima racionalnog razmišljanja. Nakon što je njegov esej objavljen, studije prokrastinacije su postale važno polje akadamskog istraživanja, a u raspravu su se uključili i filozofi, psiholozi i ekonomisti. Ekonomista George Ainslie, centralna figura u studijama prokrastinacije, odlaganje obaveza naziva „bazičnim ljudskim impulsom“. Ainslie je verovatno u pravu kada kaže da je prokrastinacija bazični impuls, ali anksioznost koju ona izaziva je ozbiljan problem koji se razvio u modernoj eri. Prema istraživanju koje je sproveo profesor Piers Steel sa Univerziteta u Kaljariju, procenat ljudi koji ima problema sa porkrastinacijom se učetvorostričio između 1978. i 2002. godine.

Kao što ističe veliki broj autora u knjizi „The Thief of Time“, kolekciji eseja o prokrastinaciji, ova tendencija povlači fundamentalne filozofske i psihološke probleme. Može se reći da je prokrastinacija praksa koja osvetljava fluidnost ljudskog identiteta i komplikovan odnos ljudi sa vremenom. Dok ekonomisti ističu da prokrastinacija košta jako puno novca, filozofi su zainteresovani za nju iz drugog razloga. Ona je moćan primer onoga što Grci zovu akrasia – svesno raditi nešto što znamo da je loše po nas. Piers Steel definiše prokrastinaciju kao svesno odlaganje nečega iako znamo da će to odlaganje biti gore po nas. Iako prokrastinacija podrazumeva odlaganje neprijatnih obaveza, prepuštanje njoj ne čini ljude srećnim.

Zbog čega prokrastiniramo? Jedan od razloga može biti neznanje. Sokrat veruje da je akrasia nemoguća, jer niko ne želi ono što je loše za njega; ali ukoliko neko postupa suprotno svojim interesima, onda sigurno nije znao šta je u njegovom interesu. Prokrastinacija se na taj način može pripisati i „grešci planiranja“: veliki broj ljudi ne ume da proceni vreme koje je potrebno da bi se nešto završilo ili se oslanjaju na idealan scenario ne uzimajući u obzir nezgode i nepredviđene probleme. Ipak, neznanje ne može biti jedini razlog. Prokrastinacija nije uvek ispunjena zabavnim aktivnostima, već stvarima koje nas privlače samo zato što nisu ono što treba da radimo. Prokrastinacija više liči na kompleksnu mešavinu slabosti, ambicije i unutrašnjih konflikta.

Neki filozofi prokrastinaciju posmatraju kao problem podvojenog identiteta: osoba koja pravi planove i osoba koja ne uspeva da ih sprovede u delo nisu ista osoba. Ukoliko je identit kolekcija sukobljenih „ja“, šta svaki od njih predstavlja? Filozof Don Ross daje moguće rešenje ovog problema. Za njega, različiti delovi nas su istovremeno prisutni i konstantno se takmiče međusobno – jedan koji želi da radi, drugi koji želi da se zabavlja, itd. Po njemu, ključ je u razumevanja da ono „ja“ koje želi da se zabavlja, želeće to i u budućnosti. To znači da se oni mogu nagoditi međusobno – sada odlučujemo da radimo jer shvatamo da ćemo kasnije moći da se zabavljamo. Prokrastinacija je u tom smilu proces nagodbe koji je pošao naopako. Kako bi se ovo pobedilo, ljudi mogu pribegavati takozvanim „produžecima volje“ – oruđe i tehnike koje pomažu onom delu nas koji želi da radi. Klasična ilustracija produžene volje je Uliksova odluka da ga njegova posada veže za jarbol broda. Uliks je znao da će biti previše slab da se odupre pesmi sirena i ne razbije brod o stene i zbog toga je primorao svoju posadu da se povinuju njegovim dugoročnim ciljevima. Ipak filozof Mark D. White prokrastinaciju tretira kao neuspeh volje i smatra da bi volju trebali da ojačamo, umesto da se oslonimo na eksterne kontrole koje će joj omogućiti da atrofira još više. Prema nekim najnovijim istraživanjima, volja je mišić koji se može ojačati. Ipak prema istom tom istraživanju, većina nas ima ograničenu količinu volje koja se lako iscrpi.

Filozof Mark Kingswell prokrastinaciji pristupa sa egzistencijalne strane: „Ona najčešće nastaje iz osećaja da imamo previše stvari da uradimo, i da zbog toga nijedan aspekat toga nije vredan delanja. Ispod ove antičke forme „akcije kao nečinjenja“ leži daleko uznemirujuće pitanje „da li išta od toga vredi?“. U tom smislu, možemo govoriti o dve vrste prokrastinacije: one koja je zaista akratična i one koja nam govori da ono što treba da uradimo u suštini nema nikakvog smisla. Izazov svakog prokrastinatora je da razluči koja je koja.

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone