SANJA KRSMANOVIĆ TASIĆ

Urednica Bitef Polifonije i umetnička direktorka Hleb Teatra, Beograd

Interview // 17.09.2015.
COVER

 

Ovo je prvi Bitef bez Jovana Ćirilova i posvećen je uspomeni na njega. Na koji način Bitef Polifonija kao prateći program Bitefa interpretira uspomenu na Jovana Ćirilova?

Rečenicu koju smo odabrali da bude svojevrsni moto ovogodišnje Bitef Polifonije je „Na kraju puta putokaz“, početni stih pesme „Upitnik“ iz zbirke pesama „Putovanje po gramatici“ Jovana Ćirilova iz 1972.godine.

Mislim da ne treba dodatno objašnjavati šta ova rečenice implicira u odnosu na Jovana, ali i na posebne okolnosti u kojima ova 16. Bitef Polifonija nastaje. Naime nakon 15 godina uspešnog vođenja i pre svega iniciranja Polifonije kao pretećeg programa Bitefa, Ljubica Beljanski Ristić je ove godine zadatak urednica prepustila Ireni Ristić i meni. Velika čast, a u isto vreme ogromna odgovornost, ipak ublažena time što je Ljubica tu sa nama, da posavetuje, prodiskutuje, da nas podrži.

Polifoniju otvara predstava „Putokaz“ Teatra Mimart. Zanimljivo je da je Nela Antonović sa svojom grupom na četvrtoj Bitef Polifoniji predstavila „Znakove pitanja“ za koje je Jovan birao muziku.

Nela nam je ponudila, a mi radosno prihvatili, da na otvaranju ovogodišnje Polifonije delimo programe iz te predstave. Mali omaž Jovanu Ćirilovu i njihovoj saradnji.

 

"Nevidljivi spomenici - Priručnik za čitanje grada", Jelena i Milena Bogavac

„Nevidljivi spomenici – Priručnik za čitanje grada“, Jelena i Milena Bogavac

 

Možete li nam reći više o ovogodišnjem programu Bitef Polifonije i njegovim osnovnim linijama?

Krenuću od radionica koje su sve ove godine bile sastavni deo programa. Dakle ove godine ih imamo dve, obe su posvećene cirkuskim veštinama, a vode ih umetnice iz grupe Cirkusfera u okviru regionalne platforme Cirkobalkana. Zatim imamo čast da predstavimo začetke dva nova projekta: jedan je „Pozorište u obrazovanju“, budući projekat Centra za dramu u edukaciji i umetnosti- CEDEUM – organizacije koju zastupam i koja je nosilac Bitef Polifonije – čiji će koncept objasniti Pol Marej; i Pozorište u zajednici, novi projekat POD Teatra iz Beograda i ZID Teatra iz Amsterdama. Predstaviće se i dve mreže, prva nastala iz projekta OSTRVA Bazaarta, a druga je regionalna mreža studenata Akademija i Fakulteta dramskih umetnosti.

Zatim tu je izuzetno značajan simpozijum „Pozorište u kontekstu“ koji je osmislila Irena Ristić, i koji ostvarujemo u saradnji sa grupom Hop.La. I najzad vrlo značajan segment ovogodišnje Polifonije –  umetnički program koji obuhvata čak dvanaest predstava iz Beograda, Niša, Novog Pazara, Novog Sada, Rijeke, Beča, Tuzle, Madrida, Podgorice. Uzbudljiva produkcija predstava koje su uglavnom nastale iz umetničkih procesa, koje su napravljene sa mladima, za mlade, ili generalno za publiku svih uzrasta, sa važnim, angažovanim temama.

Nakon svake predstave održaće se razgovor sa publikom.

 

Ovogodišnja Bitef Polifonija je posvećena istraživanju kreativnih, integrativnih i inovativnih oblika rada u oblasti dramskog stvaralaštva i obrazovanja. U kojoj meri izvođačke umetnosti imaju potencijal da pomere granice, donesu promene ili izazovu pobunu?

Ovo je pitanje čiji bi odgovor zauzeo prostor jedne knjige, a ne jednog intervjua. Odgovoriću vam lakonski: izvođačke umetnosti, a posebno teatar, imaju ogroman potencijal da učine upravo to što ste naveli.

Dodala bih još: potencijal da iscele.

 

Deo Polifonije je i trodnevni simpozijum Pozorište u kontekstu koji će okupiti eminentne stručnjake i praktičare iz zemlje i inostranstva. Gde je mesto savremenog teatra u društvu danas i koji su mogući prostori njegovog delovanja?

Simpozijum će kao svoj rezultat imati zbornik radova i transkript žive reči izgovorenih tokom sesija, a koje je koncipirala Irena Ristić. Samim tim što će se štampati jedan konkretan objekat, knjiga, sprečava se efemernost samog događaja. Upravo ta efemernost krasi pozorište i njegov je usud. Jedna od omiljenih rečenica koju sam izgovarala na sceni bila je rečenica Karlosa Fuentesa: “Neko je jednom rekao da je, biti glumac – kao vajati u snegu.” Opet u današnje vreme digitalizacije i kontakata preko internet tako je važno očuvati taj dragocani ritual žive predstave, susret publike i izvođača, zajednički čin u kome se saznaje, doživljava, transformiše.

 

Bitef Polifonija je posvećena razmeni, podsticajima koji iz nje proizlaze, kao i ličnom i profesionalnom osnaživanju. Koliko su važni ovi edukativno teorijski sadržaji Bitef Polifonije za razvoj lokalne umetniče scene?

Moram da istaknem da je Ljubica Beljanski Ristić autorka još dva projekta koji su suštinski uticali na osvešćivanje kreativnosti mnogih generacija, a to su Škozorište i Školigrica. Mnogi današnji eminentni pozorišni, i ne samo pozorišni stvaraoci, su počeli svoj rast i razvoj upravo u ovim prostorima slobode.

Ispravila bih vas samo, pravilnije bi bilo reći “edukativno praktični i teorijski sadržaji”, jer su tokom mnogobrojnih radionica na Bitef Polifoniji mnogi ne samo sticali nova znanja i veštine, već i osvestili da je to put kojim žele da idu i nastavljali da se bave ili školuju iz oblasti pozorišne umetnosti.

 

"Crvena: Samoubistvo nacije", režija Milena Minja Bogavac

„Crvena: Samoubistvo nacije“, režija Milena Minja Bogavac

 

Recite nam nešto više o novoustanovljenoj nagradi u kategoriji „polifoni autor/ka“. Kome je namenjena ova nagrada?

Ovo priznanje je prošle godine Ljubica Beljanski Ristić dodelila umetnicima i saradnicima koji su sa njom od početka stvarali i gradili Bitef Polifoniju. Imala sam veliko zadovoljstvo da budem jedna od dobitnica. Ove godine, tokom uređivanja i sklapanja programa Polfonije shvatile smo da je u čak četiri predstave Milena Bogavac autorka ili ko-autorka, i da ona zaslužuje da nosi ovu titulu i priznanje. Naglašavam da je reč o priznanju, a ne o nagradi jer Polifonija sa svojom autorkom i urednicama neguje jedan drugi i pravedniji sistem vrednovanja – sistem u kome nema kompeticije, jer nema nagrađivanja i selekcije, već podrške i solidarnosti, i uslova za dalji razvoj i usavršavanje.

 

Kako je rad u okviru Bitef Polifonije oblikovao vaš profesionalni razvoj i kako se reflektuje u različitim projektima na kojima ste angažovani?

Ovo je takođe pitanje koje bi zahtevalo više prostora od jednog intervjua, jer je tu obuhvaćeno vise od petnaest godina mog života i rada.

Još na prvoj Polifoniji sam držala dramsku radionicu, a na prošlogodišnjoj se predstavila sa predstavom koju sam režirala i u kojoj sam i glumila sa još petoro kolega. Radi se o predstavi “Sestre po oružju”, prvoj novozelandsko-srpskoj koprodukciji, koja je nakon premijere na Bitef Polifoniji imala veoma uspešnu turneju na Novom Zelandu.

 

Predstava "Doček", Hleb Teatar

Predstava „Doček“, Hleb Teatar

 

Nakon dve decenije rada u DAH Teatru, trenutno radite u okviru umetničkog projekta Hleb teatar. Kako je ova trupa prvi put otpočela sa radom i koje je polje njenog delovanja?

Jugoslav Hadžić, Anastasia Tasić i ja smo počeli kao umetnici da sarađujemo još pre šesnaest godina u dramskoj grupi za mlade DAH Teatra, koju sam osnovala. Zajedno smo, još tada, ostvarili nekoliko vrlo uspešnih predstava u okviru projekta „Igrom protiv nasilja“ (Play Against Violence), projekta zbog koga je i pokrenuta prva Bitef Polifonija. Ponovo smo počeli da sarađujemo 2011. godine na mom prvom eseju u pokretu “Priče hleba i krvi”. Iz naslova te predstave došli smo na ideju da se nazovemo Hleb kolektiv. Pripadamo različitim generacijama, što stvara posebnu dinamiku u radu. U okviru Hleb kolektiva postoji muzička grupa „Anti protiv“, duo Anastasie i Jugoslava, kao i Hleb Teatar. Anastasia je i vizuelna umetnica, završila je master na Fakultetu likovnih umetnosti, a pošto su oboje muzičari, predstave koje radimo obiluju muzikom. Najnovija je imala pretpremijeru u Sloveniji ovog leta. Radi se o koncert predstavi “Doček”, koja će imati svoju premijeru u Bitef teatru u decembru.

 

Možete li nam reći više o formi “pozorišnog eseja” kao novom scenskom izrazu koji ste vi osmislili?

Ono što mi je posebno uzbudljivo jeste upravo to što tek sada, nakon trećeg “eseja u pokretu” shvatam koliki je potencijal ove forme, i na koji način ona može još da se razvija. Teško je prepričati nešto što je u suštini umetnički čin. Preporučujume svima da dođu i pogledaju kako “pozorišni esej” izgleda u praksi, u Bitef teatru ove sezone.

 

“O s(a)vesti Esej u pokretu o Dadi Vujasinović”

“O s(a)vesti Esej u pokretu o Dadi Vujasinović”

 

Vaš drugi autorski projekat “O s(a)vesti Esej u pokretu o Dadi Vujasinović” je prošle godine premijerno izveden u Bitef Teatru. Kako ste fošli na ideju da se bavite ovom tematikom?

To nije bila ideja, to je bila potreba koja je bila tako jaka da sam u magnovenju, u jako kratkom roku sabrala sve ideje, impulse i crtice koje sam tokom mnogih godina nakon Dadine smrti sakupljala, želeći odavno da ispričam njenu priču, iz prkosa, očaja i želje za pravdom.

Predstava je do sada dobila pet nagrada, a najveća je za mene promena energije prostora u kom nastupam, gde je skoro opipljiva emocija i transformacija koju je publika doživela. Raduje me što je uprava Bitef Teatra odlučila da i ove sezone uključi “O s(a)vesti“ u repertoar. Takođe se radujem novim gostovanjima, jer je predstava sada prevedena i postoji i na engleskom jeziku. Igrala sam je već u Bergenu.

 

Kako vidite razvoj koncepta Bitef Polifonije u budućnosti?

Mislim da je koncept Bitef Polifonije toliko jak, utemeljen i sveobuhvatan, da ga treba samo održavati i slediti put koji nam je utrla Ljubica. Mi osluškujemo “nove tendencije” u participativnim, edukativnim, inkluzivnim i kreativnim oblastima izvođačkih umetnosti.

One svojim prisustvom menjaju i razvijaju svaku Polifoniju.

Kako se one budu menjale i razvijale, tako će to činiti i Polifonija.

 

Za kraj evo cele pesme Jovana Ćirilova:

“Na kraju puta putokaz,

O pređenom putu

Ništa ne pokazuje

Pita se

Čemu putovanje.”

 

Muzika koju trenutno slušate:

CD-ove koje sam nasledila od oca sa najboljim snimcima svetskih opera. Tenutno sam na Verdijevoj “Aidi” u izvođenju rimske opera.

Takođe Mano Negra, opušta me u ove stresne dane.

 

Predstava koja je na vas ostavila najjači utisak ove godine

Mnoge, ali neću da odajem favorite ovogodišnje Polifonije.

Takođe čekam Bitef. Prošle godine definitivno “Aleksandra Zec” Olivera Frljića.

 

Putovanje koga se rado sećate

Jako puno putujem, i teško mi je da izaberem jedno. Svako putovanje je posebno, ali možda najneobičniji doživljaj i destinacije u skorije vreme bi bile Rejkjavik i Danidn na Novom Zelandu.

 

Šta uvek nosite sa sobom

Malu svesku i penkalo. Zapisujem misli, zapažanja, neki stih i pre svega nove ideje za predstave, jer proces se stalno dešava u meni.

 

Omiljeni doručak i mesto za doručak

Još odmalena obožavam „poridž“ ili skuvane ovsene pahuljice sa mlekom, bananom, brusnicom i ušećerenim đumbirom. Ali nemam ni ništa protiv ukusnog sendviča. Najviše volim da jedem napolju u prirodi.

 

Poruka našim čitateljkama i čitaocima

Svaki dan je poseban i čudesan. Samo treba to da osvestimo.

 

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone