SARA RADOJKOVIĆ

Dramaturškinja, Beograd

Interview People // 08.10.2015.
IMG_6183

Foto: Dejana Batalović

 

Uskoro ćemo imati priliku da vidimo premijeru filma “Amanet” na kom si bila scenaristikinja. Kako bi za Breakfast najavila ovaj film?

Dođite 14. oktobra u Sava Centar da vidite kako žanrovski film iskreno oslikava vreme u kom živimo i ukazuje na stvari o kojima niko ne želi da govori.

 

Film se na malo drugačiji način bavi generacijskim jazom i vrednostima koje su nam ostavljene u amanet. Kako si odlučila da se baviš ovom tematikom? Kakvo nasleđe su nam starije generacije ostavile i na koji način je ono prisutno u današnjem društvu?

Odlučila sam tako što sam krenula da odrastam. Da postajem “svoj čovek tj. žena” kako se (ne)kaže. A onda sam takođe shvatila, da ako želim da opstanem moram da zaboravim na sve ono što su mi govorili dok sam odrastala.

Starije generacije su nam ostavile džunglu za koju nas niko nikad ne pripremi. Ostavile su nam najčešće prazne fraze iza kojih stoji jednostavna maksima: “Snađi se”.

 

 

„Amanet“ se iz jednog socijalnog žanra sa klasicističkim melodramskim zapletom transformiše u pravi triler. Na koji način ovaj žanr korespondira sa tvojim dosadašnjim radom?

Više korespondira sa mojim obrazovanjem. Svaka mlada osoba koja je željna znanja svaku informaciju upija kao sunđer. Sve što upijem, ja posle i reprodukujem.

Na fakultetu smo gledali filmove Kloda Šabrola čiji je uticaj više nego evidentan. Iz teorije filma smo učili zašto je jedna melodrama uvek mnogo više nego što se na prvi pogled čini. Zašto je porodična melodrama Daglasa Sirka ili Vinsenta Minelija društveno angažovanija od bilo kog nominalno društveno angažovanog dela… Neke stvari su klasici za koje ne postoji generacijski jaz.

 

Amanet je započeo svoju internacionalnu festivalsku karijeru na nedavno održanom Montrealskom festivalu. Kako je film dočekan od strane kanadske publike?

Odlično je dočekan sa uobičajnim komentarom da komunicira i van konteksta naše zemlje. Na komentar da je film malko pesimističan, reditelj Nemanja Ćipranić odgovorio je jednostavno rekavši da je film zapravo “realističan”, što se nas tiče. Odakle uopšte dolazi taj mit o bezbrižnoj i optimističnoj mladosti? Po meni, mladost je buntovan i prilično gorak period u životu pojedinca. Istovremeno ti se čini da su sve prilike ovog sveta pred tobom, a suštinski nemaš ništa. Kokto je jednom prilikom citirao Pikasa koji je rekao: “It takes a long time to grow young”.

 

Kakvo je iskustvo snimati film u Srbiji i šta bi savetovala budućim debitantima?

Preteško. Za Nemanju je ovaj film godinama tokom procesa njegovog stvaranja bila prva, glavna, najbitnija i jedina stvar na svetu. I dalje je što se tiče distribucije. Da li ste spremni za toliku žrtvu?

 

Autorka si predstava “Zečevi su brza hrana”, “Chatroom: Pogrešan profil”, i radila si na pozorišnoj adaptaciji “Volvo kamiona”. Koliko je pozorišna scena u Srbiji otvorena za mlade autore?

Onoliko koliko je sami otvore. Pre nekoliko dana na FDU je premijerno izvedena monodrama o Edit Pjaf. Nju igra Milena Živanović, inače glavna glumica u “Amanetu”, režirala ju je Ana Popović, muzičar i kompozitor je Jug Konstantin Marković. Tako snažne a pozitivne kritike, za predstavu kao celinu, nisam dobila nikada u životu. Mnogi bi očekivali da predstava na tako dobrom glasu sama pronađe svoj put do publike, mi smo ipak svesni toga da se za to moramo izboriti sami. Svesni smo, takođe, da neće biti lako, kao i da za našu bitku nikoga neće biti briga kada se jednom završi.

 

Gde je mesto savremenog teatra u društvu danas i koji su mogući prostori njegovog delovanja?

Savremeni teatar je jedna zaista raznorodna formulacija. Dobar savremeni teatar će učiniti da se ne osećate kao da ste sami na ovom svetu, loš će od vas pokušati da napravi budalu. Njegovo mesto u društvu se pozicionira tačno u onoj meri u kojoj našim društvom dominiraju budale i u onoj meri u kojoj im ne-budale to dozvoljavaju.

 

Koliko je teško živeti u Srbiji od profesije koju si izabrala? Da li je rad u kulturi specifičan u odnosu na druge sfere?

Teško je, zato što ja svoje mesto trenutno tražim negde drugde u “pravom” svetu, van svoje uske struke. Rad u kulturi je specifičan najviše po tome što kad odete da zamenite svoju isteklu ličnu kartu radnica na šalteru 20 minuta ne može da dokuči gde da svrsta slobodnog umetnika, ko je dramaturg i kako se registruje radnik u kulturi. Pitam se da li joj je moj uput – da me traži registrovanu u poreskoj upravi tamo gde su sveštena lica i seljaci išta pomogao?

 

U predstavi “Chatroom: Pogrešan profil” si se bavila istraživanjem generacije koju nazivamo “internet natives”. Na koji način promene koje su u naš život doneli internet i društvene mreže utiču na pisanu reč?

Ne utiču samo na pisanu reč. Utiču na sve. Mene to istovremeno plaši i uzbuđuje, zato smo reditelj Jug Đorđević, mladi perspektivni Dadovci i ja napravili predstavu koja je rešila da se igra medijem interneta i pozorišta. Ako vas zanima kako bi izgledao čet, komentarisanje video blogova, apgrejdovanje, igranje mmrpg-a ili surfovanje internetom “prevedeno” na pozorišni jezik dođite u Dadov.

 

Ko su tvoji omiljeni autori ili autorke, kome se profesionalno diviš?

Generalno, divim se iskrenim ljudima. Malo ih je danas. U umetnosti – oni su ti koji najjače sijaju. Edit Piaf je bila takva.

 

Kako vratiti publiku u bioskope i bioskope u gradove?

Izazovnom ponudom vrednom pažnje. Iskrenošću.

 

Pored rada u pozorištu i na filmu, baviš se i poezijom. Na koji način artikulišeš ove različite medije?

Poezija je moja prva i najveća ljubav. Kao takvu, prokrijumčarim je, svesno ili nesvesno u svaki medij kojeg se latim. Poezija je za mene esencija. Ako ona umre u meni, neće biti tog medija koji će uspeti da me pokrene.

 

Na čemu trenutno radiš i koji su ti dalji planovi?

Trenutno se borim za egzistenciju, ono malo energije koje pretekne biće raspoređeno u razne umetničke projekte o kojima se još uvek plašim da govorim.

 

Muzika koju trenutno slušaš:

Cigarettes after sex.

 

Film koji bi preporučila:

Ex Machina.

 

Knjiga kojoj se vraćaš:

“Freni i Zui” zauvek. Bilo šta od Kafke. Kamijev “Mit o Sizifu”.

Nedavno sam čitala “Sabo je stao”, Oto Horvat; “Opijum”, Žan Kokto.

 

Predstava koja je na tebe ostavila najjači utisak ove godine:

„Rahelina kutija“

 

Putovanje koga se rado sećaš:

Portugal.

 

Šta uvek nosiš sa sobom:

Parče papira i olovku.

 

Omiljeni doručak i mesto za doručak:

Tatini bućkuriši od svega što to jutro pronađe u frižideru, za našim kuhinjskim stolom.

 

Poruka našim čitateljkama i čitaocima:

Citat iz moje omiljene serije “Uvod u anatomiju”: “Fight the good fight. You fight even when it seems inevitable that you’re about to go down swinging.“

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone