Studije o usamljenosti

Focus Science // 30.09.2015.
6767021-lg-1024x679

Kasnih 50tih godina psihijatrica Frieda Fromm-Reichmann je napisala esej o nečemu što su u psihoanalizi dugo previđalo. Smatrala je da se usamljenost nalazi u srcu mentalnih bolesti i da nijedan pacijent nije toliko bolestan da ne bi mogao da bude izlečen kroz poverenje i bliskost. Njen esej „O usamljenosti“ iz 1959. godine, smatra se osnivajućim dokumentom u rastućem polju naučnog istraživanja koje se može nazvati studijama o usamljenosti. Fromm-Reichmann je „pravu usamljenost“ razlikovala od samoće produktivnog umetnika, prolazne izolovanosti, nezadovoljstva trenutnim društvom, žaljenja koje zdrav čovek posle nekog vremena prevaziđe ili depresije koja je češće posledica usamljenosti nego uzrok. Po njenom mišljenju, usamljenost je potreba za bliskošću. Psihološka definicija usamljenosti se danas nije previše promenila. Dodatno, psiholozi danas insistiraju na tome da je usamljenost jedno unutrašnje subjektivno iskustvo, a ne spoljašnje objektivno stanje. Usamljenost nije sinonim za samoću, niti okruženost ljudima garantuje zaštitu od osećaja usamljenosti.

Proučavajući rad ćelija i nerava, naučnici su utvrdili da je usamljenost opasna koliko se smatralo da jeste. Psihobilozi sada mogu da pokažu da usamljenost šalje varljive hormonske signale reorganizujući molekule gena koji su zaduženi za ponašanje i remeteći mnoštvo drugih sistema. Dokazali su da dugoročna usamljenost može ne samo da čoveka učini bolesnim, već da se od nje može i umreti. Emotivna izolacija je označena za podjednako rizičan faktor smrtnosti kao i pušenje. Psihobiolozi su usamljenost doveli u vezu sa nizom telesnih bolesti poput Alchajmera, gojaznosti, dijabetesa, visokog krvnog pritiska, bolesti srca, neurodogenerativnih bolesti, pa čak i raka – tumori metastaziraju brže kod usamljenih ljudi.

Usamljeni ljudi su često autsajderi. Oni su često stari, siromašni, maltretirani, oni koji su „drugačiji“ na bilo koji način… Istraživanja potvrđuju da su ljudi koji trpe diskriminaciju često usamljeniji od drugih. Ključna stvar kod usamljenosti je osećaj odbačenosti. Psihološkinja Naomi Eisenberger je eskperimentom dokazala da osećaj odbačenosti aktivira deo mozga koji se uključuje u slučaju fizičkog bola. Sa druge strane, kontoverzni i surovi eksperimenti sa makaki majmunima koje je vršio naučnik Harry Harlow ili eksperimenti novijeg datuma koje je radio Steve Suomi, pokazali su da uskraćivanje roditeljske ljubavi u ranom periodu, otežava uklopanje u zajednicu i povećava rizik od usamljenosti tokom celog života.

Na jedno dubljem nivou, istraživanje usamljenosti nas tera da prihvatimo našu neverovatnu prilagodljivost društvenim silama. Ova podložnost je u isto vreme i zastrašujuća i uzbudljiva. Sa jedne strane imamo nesrećnu činjenicu da izolovanost, posebno kada potiče od obespravljenosti siromašnih, stvara telesna ograničenja koja se lako reprodukuju u narednim generacijama. Sa druge strane postoji i nešto zadivljujuće u našoj otpornosti i mogućnosti regeneracije. Ukoliko stavite siroče u hraniteljsku porodicu, njegov mozak će popraviti veze koje nedostaju. Ukoliko naučite usamljenu osobu da reaguje na druge ljude bez straha i paranoje, posle nekog vremena će njegovo telo praviti manje hormona stresa i manje će se razboljevati. Zbog ove otpornosti koju svako urođeno poseduje, usamljenost je izuzetno važno prepoznati i tretirati u svim uzrastima života.

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone