STUDIJE SNA

Innovation Science // 11.02.2016.
John_Henry_Fuseli_-_The_Nightmare

 

Tokom nekoliko faza sna, čovek prolazi kroz različite nivoe svesti koji predstavljaju vezu između svesnog uma i njegove manifestacije sveta snova. Jedno od takvih nivoa je i hipnagogija, zanimljiv neurološki fenomen koji se javlja u trenutku buđenja ili padanja u san. U ovom međustanju između jave i sna se mogu iskusiti veoma realistične vizuelne, zvučne ili telesne halucinacije.

U istraživanju naučnika sa Kembridža iz 2015. godine se objašnjava da kompleksnost i intenzivnost hipnagogskih slika može da varira od neodređenih ili nejasnih utisaka do potpuno formiranih slika ili čak halucinogenih snova. Hipnagogija uključuje i svest o snu, iskrivljenu percepciju prostora i vremena, kao i linvističke alteracije.

Kao i sami snovi, manifestacije hipnagogskog stanja mogu da budu veoma raznolike i živopisne. Ovo stanje može da uzrokuje lucidne snove, snove u kojima je osoba svesna da sanja i može da preuzme kontrolu nad sopstvenim snom. Jedna od manifestacija hipnagogskih snova je i vantelesno iskustvo kod kog se javlja osećaj lebdenja i napuštanja svog tela. Ovi budni snovi često mogu da budi i bizarni i zastrašujući. Jedno od takvih stanje je i paraliza sna koja nastaje kada se mozak „probudi“ u toku REM faze, a telo ostane paralizovano. Ovo stanje može biti propraćeno zastrašujućim halucinacijama i osećajem opasnosti, a nedavno je dovedeno u žiži javnosti dokumentarcem „The Nightmare„.

Neurološki odnos sa hipnogogoskim slikama je razmatran decenijama. Henri Siliber, istraživač sna i jedan od Frojdovih savremenika, smatrao je da su hipnagogske slike najjasniji primer autosimbolizma, gde se ono što osoba u tom trenutku razmišlja pretvara u vizuelne metafore. Tek krajem 20. veka su psiholozi postali fascinirani ovim izmenjenim stanjem svesti, a hipnagogia je postala predmet naučnog istraživanja. Psiholog Andreas Mavromatis je 1983. godine napisao doktorsku tezu na ovu temu pokrenuvši rastuće interesovanje za kreativni potencijal ovog fenomena.

Jedna od novijih studija iz 2010. godine, objavljena u naučnom časopisu Američke nacionalne akademije nauke, objašnjava da hipnagogske slike nisu povezane sa aktivnošću mozga u frontalnom korteksu već sa postepenom deaktivacijom različitih delova mozga kada san nastupa. Kako se talamus, koji je odgovoran za procesuiranje vizuelnih slika i prostornih informacija, gasi pre korteksa, to bi moglo da objasni osećaj da smo i dalje budni kada nam se pojave bizarne slike u vizuelnom polju.

Mnogi pronalazači, naučnici i umetnici su došli do velikih otkrića i ideja u toku sna, što se povezuje upravo sa hipnagogskim stanjem svesti. Najpoznatiji primer je hemičar Avgust Kekule koji je razumeo strukturu molekula benzena kada je zadremao pored vatre i iskusio određene vizuelne halucinacije. Sa druge strane, Tomas Edison i Salvador Dali su imali metode kako da namerno izazovu hipnagogske snove koji su im pomagali u kreativnom rešavanju problema ili kao izvor inspiracije.

Hipnagogia i dalje predstavlja malo polje istraživanja i o njoj se još uvek ne zna dovoljno. Manifestacije nespretnog prelaska između jave sna mogu biti različite kod različitih ljudi, ali sigurno je da se dešavaju većini ljudi i da iskustva mogu u najmanju ruku biti čudna.

 

 

 

 

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone