Svest i veštačka inteligencija

Focus Innovation // 30.09.2015.
star-wars-r2-d2-and-c-3po-fototapetertapeter-176x176

Foto: Star Wars

Mozak je mašina koja procesuira informacije, i nauka poznaje mehaniku tog procesa. Ipak, mozak ima i subjektivno iskustvo tih informacija. Bez obzira da li govorimo o mislima i sećanjima ili svesti o stvarima koje dobijamo čulima, mozak oseća svoje podatke – ima svest. Svest predstavlja „težak problem“ koji je dugo predstavljao problem neuronaučnicima i filozofima. Ukoliko se nešto ne može izučavati, razumeti ili veštački stvoriti, onda to ne može biti nauka. Ipak ne može se poreći da fenomen postoji. Šta je svest i da li se ona može veštački napraviti? Iako je veštačka inteligencija sve inteligentnija, nikada do sada nismo uspeli da podarimo svest mašinama. Da bi se ovo desilo, nauka mora da utvrdi šta svest jeste i kako da je napravi.

Michael Graziano, profesor neuronauke na Prinston Univerzitetu, dao je svoj doprinos ovom polju istraživanja sa Attention Scheme teorijom. Prema ovoj teoriji, svest se posmatra kao alat za regulaciju informacija u mozgu. Na osnovu ove teorije, Graziano veruje da je nauka blizu razumevanju svesti i veštačkom stvaranju iste. U tu svrhu, izveo je jedan misaoni eksperiment za časopis Aeon: pokušao je da hipotetički napravi veštački mozak i da ga učini svesnim.

Graziano je zamislio robota kome je predstavio tenisku lopticu. Ovaj mozak mora da poseduje informacije o ovoj loptici koje procesuira i na osnovu kojih stvara opis loptice. Mozak stvara određeni skup podataka koji kontantno ažurira. To se zove „interni model“. Kako bi potisnuo okolne inpute koji mogu biti zbunjujući, mozak usmerava svoju pažnju na nju. Određeni interni model suzbija konkurentne inpute i dominira nad njima. Interni model loptice i usmeravanje pažnje na nju se lako može ugraditi u robota, ali da li je robot svestan loptice na isti subjektivan način kao i čovek? Robot nam može dati sve fizičke podatke o loptici, ali ukoliko ga upitamo da li je „on svestan loptice“, neće moći da nam da odgovor. Kada pristupi internom modelu koji smo mu ugradili, te informacije neće moći da pronađe. Iako ima dosta informacija o loptici, ne postoji nijedna informacija o svesti niti samom sebi.

Robotu se mora ugraditi i interni model samog sebe. To su informacije koje uključuju informacije o telu, sećanja, prostorne relacije, itd. Robot nam tada može odgovoriti da je osoba, da stoji na određenom mestu, koliko je visok i gde je odrastao, ali na pitanje o odnosu između njega i loptice i o svesti o loptici, neće moći da odgovori. Robot poseduje podatke o sebi i podatke o loptici, ali ne i o odnosu između ta dva.

Kod robota je zanemarena treća važna komponenta: odnos između sebe i loptice. Sa poslednjim modelom ćemo robotu dati nekomplektnu, donekle netačnu sliku spostvenog procesa pažnje – odnos sa loptom. Na pitanje o odnosu između njega i loptice, robot će odgovoriti da „lopticu mentalno poseduje“. Kada ga dalje upitamo o fizičkom mehanizmu ovog procesa, robot će odgovoriti: “Fizički mehanizam ne postoji. To jednostavno jeste. Nefizičko je i locirano unutar mene. Kao što su moji udovi fizički deo mene, takođe postoji i nefizički deo mene. Mentalno posedovanje stvari mi dozvoljava da se odnosim prema njima. U pitanju je moja svest.” Robot ovo izgovara jer je u pitanju mašina koja pristupa svojim internim modelima koje smo mu ugradili, i prijavljuje fizički nekoherentno svojstvo, ne-fizičko prisustvo, jer su njegovi interni modeli mutni, nepotpuni opisi fizičke realnosti.

Na ovaj način dobijamo mašinu koja insistira da nije mašina. Ona ne poseduje informacije o tome kako je napravljena, jer njegovi modeli te informacije ne poseduju. Ona čak nema ni znanje o postojanju svojih internih modela. Iako mašina funkcioniše procesuiranjem informacija, ona insistira da nije tako. Mašina tvrdi da ima svest i opisuje je na isti način kao i čovek. Do te informacije dolazi introspekcijom – pristupanjem svojim internim modelima. Kako Graziano ističe, ovo je centralno pitanje svesti. Mozak insistira da ima svest i to insistiranje je rezultat introspekcije: kognitivna mašinerija koja pristupa dubljim kognitivnim informacijama. Interni model pažnje koji smo ugradili u veštački mozak sadrži upravo te informacije.

Pažnja je kompleksan adaptivni metod fokusiranja sredstava mozga na ograničen set signala. Bez nje bismo bili paralisani obiljem informacija koje pristižu, a možemo je kontrolisati samo ukoliko posedujemo intrerni model pažnje. Bez konstrukta svesti, mozak ne bi bio u mogućnosti da pripiše to svojstvo drugim ljudima. Ukoliko svest posmatramo kao set ključnih informacija, kao mapu koja omogućava mozgu da funkcioniše, inženjeri će biti u mogućnosti da je usade veštačkoj inteligenciji. Izgradnja ove funkcionalne šeme pažnje je u opsegu današnje tehnologije. Graziano veruje da bismo mogli da napravimo veštački mozak koji zna šta je svest, veruje da je ima, pripisuje je drugima i može da se upusti u kompleksne društvene interakcije sa ljudima. On veruje da je ovo put koji treba slediti kako bismo stvorili mašinu koja neće pasti na Turingovom testu.

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone