TAJNA ISTORIJA KNJIGE „STO GODINA SAMOĆE“

Art // 15.12.2015.
Markes

 

Kada nas je 2014. napustio Gabrijel Garsija Markes, ceo svet je osećao da je izgubio prijatelja. Markesov neobični život dobijao je mnogo pažnje, ali je put nastanka njegovog trijumfalnog dela „Sto godina samoće“ osvetlila njegova nedavno preminula agentkinja Carmen Balcells u svom poslednjem intervjuu za Vanity Fair.

Markes je rođen 1927. u ruralnoj Kolumbiji, nedaleko od karipske obale. Diktatorski režim prekinuo mu je novinarsku karijeru u usponu i odveo Markesa u Evropu. Fizički poslovi pomešani sa časovima eksperimentalnog režiranja filmova širom starog kontinenta, okončalo je preseljenje u Venecuelu, a zatim na Kubu i konačno u Njujork 1961. godine.

Inspirisan Amerikom, domom svojih omiljenih pisaca i vođen „snovima u kojima je jasno video svoju knjigu“, za šest godina je napisao delo koje će, još pre nego što je njegov književnički status potvrđen Nobelovom nagradom, zauzeti mesto kao „Don Kihot globalnog juga“ u svetskoj književnosti.

„Sto godina samoće“ koštalo je oko 10.000 dolara porodicu Markes, a Gabrijelovo zdravlje više od 30.000 popušenih cigareta. „Godinu i po dana pisao sam neprekidno, dan i noć“, priseća se Markes u jednom od intervjua, „morali smo da prodamo frižider, radio, nakit, tako da na kraju nismo imali dovoljno novca ni da pošaljemo završen rukopis u Buenos Ajres izdavčakoj kući Editorial Sudamericana“.

Već prve nedelje kada je knjiga puštena u prodaju, bilo je jasno da je sve vredelo. Samo u Argentini, za sedam dana, prodato je preko 8000 primeraka „Sto godina samoće“. Mario Vargas Ljosa je u doktorskoj disertaciji ocenio delo kao “dugo očekivani most između Španije i njenih bivših kolonija”.

Magijski realizam pronašao je put do srca čitalaca, ali 1965. godine put do Markesa pronalazi velika obožavateljka njegovih ranih radova – Carmen Balcells. Još pre završenog prvog rukopisa “Sto godina samoće”, opčinjena piščevim opusom, ona postaje njegov poslovni partner, agent i prijatelj. Potpisali su ugovor o zastupanju za narednih 120 godina. Za tada relativno nepoznatog pisca, Carmen dobija lošu ponudu od njujorških izdavača „Harper & Row“ koju ipak prihvataju.

Na putu do svetske slave je stajao još samo prevod dela na engleski. Kada je Markesu argentinski pisac i prijatelj Hulio Kortazar preporučio svog prevodioca za rad na „Sto godina samoće“, put ka globalnom uspehu bio je otvoren. Gregori Rabasa preveo je delo na tako visokom nivou da je Markes lično proglasio englesku verziju bolju od španskog originala.

Delo je nastavilo svoj život u hvalospevima kritičara, a njegovu monumentalnost oslikava nemogućnost filmske ekranizacije i brojnost književnih omaža.

 

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone