TAJNA ISTORIJA SUPERNOVE

Innovation Science // 04.02.2016.
maxresdefault

 

Još 1970. godine su naučnici izneli hipotezu da bi radijacija obližnje supernove mogla da uništi ozonski omotač Zemlje, izlažući biljke i životinje štetnim ultraljubičastim zracima i uzrokujući masovno izumiranje. Iako bi ovakva eksplozija mogla da se dešava na svakih nekoliko milijardi godina i nijedna preteća zvezda trenutno ne tumara solarnim sistemom, Zemlja postoji 4,6 milijardi godina i izvesno je da je neka eksplodirala u blizini naše planete nekada u prošlosti.

Naučnici su pretraživali kosmos za tragovima ove eksplozije, ali najčvršći dokazi su došli sa dna okeana. Crna mineralna formacija koja se zove feromanganska kora, raste neshvatljivo sporo na golom stenovitom tlu podvodnih planina. U svojim tankim slojevima čuva istoriju planete Zemlje i, prema nekima, prvi direktan dokaz obližnje supernove.

Ove vrste dokaza o drevnim kosmičkim eksplozijama su neizmerno vredne za naučnike koji sumnjaju da su ove ekslpozije zvezda odigrale malo poznatu ulogu u oblikovanju evolucije života na Zemlji. Da bi razumeli kako je supernova uticala na život, naučnici su morali da povežu vreme njene eksplozije sa ključnim događajima na Zemlji – poput masovnog izumiranja ili evolucionih skokova. Jedini način da to urade je da pronađu na Zemlji tragove, tj. elemente koji se primarno proizvode u supernovama.

Jedan od takvih elemenata je i Fe-60, težak izotop gvožđa sa vremenom poluraspada 2,6 miliona godina. Naučnici su ovaj izotop našli u feromanganskoj kori – širokom prekrivaču primarno sačinjenom od gvožđa i manganskih oksida, a koji sadrži male količine skoro svakog metala u periodnom sistemu.

Razvoj ove kore je jedan od najsporijih procesa poznatih nauci – novi sloj od pet milimetara se formira na svakih milion godina. Na taj način, ova kora služi kao kosmički istoričar koji čuva podatke o sastavu morske vode, uključujući i elemente koji služe kao vremenski markeri umirućih zvezda. Jedna od najstarijih kora koja je pronađena u blizni Havaja 80ih godina, stara je preko 70 miliona godina – što je vreme kada su dinosaurusi hodali planetom.

Za razliku od ove kore koja se sporo razvija, supernova eksplozije se dešavaju skoro momentalno. Zvezda implodira uzrokujući masivnu eksploziju koja ispaljuje oblak zvezdanih ostataka u svemir, uključujući i Fe-60 izotop koji je svoj novi dom pronašao u feromanganskoj kori. Eksperimentalni fizičar Klaus Knie i njegov tim su prvi pronašli ovaj izotop na dnu okeana. „Mi smo deo univerzuma i imamo priliku da držimo „astrofizičku“ materiju u svojim rukama, ukoliko pogledamo na pravom mestu“, istakao je Knie.

Knie i njegov tim su pronašli izotop Fe-60 star 2,8 miliona godina koji je dokaz smrti obližnje zvezde u to vreme. Na osnovu koncentracije Fe-60 u kori, Knie je procenio da je supernova ekspodirala najmanje 100 svetlosnih godina daleko od Zemlje – tri puta veća razdaljina od one na kojoj bi mogla da uništi ozonski omotač, ali dovoljno blizu da potencijalno promeni formaciju oblaka, a samim tim i klimu.

Iako se nijedno masovno izumiranje nije dogodila pre 2,8 miliona godina, neke drastične klimatske promene koje su mogle da podstaknu ljudsku evoluciju jesu. Negde u to vreme, afrička klima se osušila, uzrokujući nestanak šuma i formiranje travnatih savana. Naučnici smatraju da je ova promena ohrabrila našeg humanoidnog pretka da siđe sa drveta i krene da hoda na dve noge.

Ova ideja, kao bilo koja mlada teorija, i dalje je spekulacija i ima svoje protivnike. Ipak, ovom metodom naučnici imaju mogućnost da lociraju neku mnogo stariju supernovu koja je možda eksplodirala u blizini Zemlje i izuče njen uticaj na našu planetu. Interesantno je da za izučavanje svetlosnih i brzih fenomena zvezdanih eksplozija možemo da koristimo sporo rastuće minerale koji mogu da ispričaju mnoge priče.

 

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone