Uticaj moderne tehnologije na mozak

Focus Innovation Tech // 27.09.2015.
brain-512758_640

U doba savremene tehnologije naš mozak je postao zauzetiji nego ikada. Sa svih strana nam pristižu činjenice, pseudo činjenice i tračevi predstavljajući se kao informacije, a pokušaji da razlučimo šta je ono što zaista treba da znamo su umarajući. Naši telefoni su postali poput švajcarskih satova: uključuju rečnik, kalkulator, internet brauzer, email, video igrice, planer, diktafon, vremensku prognozu, GPS, društvene mreže, baterijsku lampu, itd. Šaljemo poruke dok hodamo ulicom, čitamo mejlove dok čekamo u redu, a dok se viđamo sa prijateljima krišom proveravamo šta drugi prijatelji rade. Iako mislimo da uspešno obavljamo više stvari odjednom, ovo je u stvari moćna zabluda.

Earl Miller, neurolog sa MIT i ekspert za podeljenu pažnju, kaže da naš mozak nije predviđen da dobro multitaskuje. Kada ljudi misle da multitaskuju, u stvari se samo veoma brzo prebacuju sa jednog zadatka na drugi, a svaki put kada to uradimo plaćamo kognitivnu cenu. Iako smo ubeđeni da uspevamo da uradimo mnogo stvari, multitaskovanje nas u stvari čini mnogo manje efikasnima.

Multitasking podiže nivo kortizola, hormona stresa, kao i adrenalina, koji preteranim nadraživanjem mozga stvaraju potpunu konfuziju i rastrojenost. Multitasking stvara povratnu informaciju u obliku zavisnosti od dopamina. Dopamin bi trebalo da stvara osećaj zadovoljenja pri uspešno završenim zadacima, ali u ovom slučaju suštinski nagrađuje mozak za gubitak fokusa i konstantno traženja eksterne stimulacije. Umesto da ubiramo osećaj nagrade koji dolazi od održivog, fokusiranog truda, ubiramo prazne sitne nagrade za izvršavanje milion malih zadataka.

Glenn Wilson, bivši profesor sa Gresham koledža u Londonu, ovo zove info-manijom. Prema njegovom istraživanju, kada se nalazimo u situaciji u kojoj pokušavamo da se fokusiramo na određeni zadatak, a imamo nepročitan mejl u inboxu, efektivni IQ se smanjuje za 10 bodova. Kako navodi, šteta koju multitasking nanosi našim kognitivnim performansama je veća nego što to čini konzumiranje marihuane.

Po istraživanju Russa Poldracka, neurologa sa Stanforda, informacije koje pokušavamo da naučimo dok multitaskujemo odlaze u pogrešan deo mozga: informacije odlaze u striatum, deo mozga specijalizovan za čuvanje novih procedura i veština. U normalnim uslovima ove informacije bi trebalo da odlaze u hipokampus, gde se činjenice i ideje kategorizuju na različite načine olakšavajući kasnije dolaženje do njih.

Konstantno prebacivanje sa malog zadatka na drugi čini da naši receptori u mozgu sprže glukozu, koja je gorivo koje nam je potrebno da bismo se na nešto fokusirali. Ovo čini da se osećamo izmoreno i dezorijentisano posle veoma kratkog vremena. Ovo potom dovodi do aknsioznosti, koja podiže nivo hormona stresa u našem mozgu, što dovodi do agresivnog i impulsivnog ponašanja. Takođe, veliki deo multitaskinga zahteva donošenje odluka, a male odluke troše podjednako mnogo energije koliko i velike. To nas ubrzo dovodi u stanje u kom, posle pravljenja velikog broja nevažnih odluka, možemo da donesemo zaista loše odluke u nekim važnim situacijama.

Email je jedan od najvećih problema. Zbog njegove neposrednosti, većina mejlova stiže u kontinuitetu i zahteva određene akcije od nas. Daje nam lažni osećaj završavanja stvari, ali time žrtvujemo efikasnost i koncentraciju. Ipak, sada i mejl postaje zastareli medij, jer većina ljudi ispod 30 godina umesto njega šalje SMS ili postuje na Facebook-u, dok je za mlađe od 20 godina SMS primarni oblik komunikacije. Slanje SMSova trpi slične probleme kao i mejl. Ograničenost krakterima onemogućava neku dublju promišljenu komunikaciju, zahteva instant reakciju, i opet stvara mali osećaj nagrade u našem mozgu kada na SMS odgovorimo. Kako ovi receptori za nagrađivanje funkcionišu, najbolje je pokazano na čuvenom eksperimentu sa miševima.

Svaki put kada pošaljemo mejl, stvara se osećaj ispunjenja nekog zadatka koji u naš mozak šalje hormon nagrade. Svaki put kada proveravamo društvene mreže, susrećemo se sa nečim novim i osećamo se društveno više povezani društveno i opet dobijamo input od hormona za nagrađivanje. Međutim ta nagrada ne stiže iz dela mozga koji se bavi planiranjem, organizovanjem ili dubljim razmišljanjem, već samo stvara nervnu zavisnost.

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone