ŽIVA PLOJ PERŠUH

Dirigentkinja, Ljubljana

Interview People // 19.11.2015.
OK4A6539

 

Bićete gostujuća dirigentkinja na tradicionalnom Novogodišnjem gala koncertu Regionalne dečje filharmonije. Možete li nam reći malo više o ovom koncertu i Vašoj saradnji sa Fondom „Deca Deci“?

To je naša prva saradnja i veoma je uzbudljivo. Prvo zbog fantastičnih ideja Fonda, fantastičnih saradnika i organizacije i prosto plemenitog rada sa decom. Vrlo rado sviram sa mladim muzičarima, koji su veoma radoznali i prosto inspiracija zbog svoje otvorenosti. Čisti su u srcu i otvoreni za svakakve ideje. Mislim da je saradnja sa decom jedna od najvažnijih stvari u koju mi odrasli treba da investiramo svaki slobodan minut. Važno je i da ćemo povezati decu iz regiona od Slovenije do Srbije. To je svakako investicija u umetnost, kulturu i komunikaciju u regionu.

 

Kakav muzički program možemo da očekujemo na Novogodišnjem gala koncertu?

Novogodišnji! To će biti odabrane kompozicije koje su poznate većini ljudi, onih koji redovno idu na koncerte, ali i onih koji nemaju toliko mogućnosti ili vremena. To su mali biseri muzičke umetnosti sa puno šarma, ali u isto vreme i izazov za virtuoznost. U izvedbi ovih malih muzičara, ova dela će biti nenadmašiva, sigurna sam.

 

Kako ste započeli svoj karijerni put u klasičnoj muzici i u kom trenutku ste se opredelili za dirigovanje?

Zapravo teško je odgovoriti na to pitanje, jer želja za dirigovanjem nije inicijalno postojala kao fiksacija. To je bio najpre dug, ali veoma raznolik i bogat proces muzičke edukacije i discipline: niz koncerata, turneja, upoznavanja različitih prostora – od opere u Mariboru do Teatra Teresa Carreno u Caracasu – slušanje koncerata, igranje uz klavir i pevanje… Možda je to sudbina – moja majka je svirala violončelo i u njenom stomaku sam slušala „Travijatu“, a kao mala devojčica sam u prvim redovima partera slušala (tačno se sećam zvuka i slike) „Karmen“, „Porgi i Bes“ i druge opere. Kao klinka pevala sam solo u operi… Želja za studijama dirigovanja je došla vrlo kasno, kad sam akumulirala sve to predznanje, i pre svega iskustvo, u jednu veliko žeđ za tom vrstom muzičkog izražanja i motivacije.

 

Karijera profesionalne dirigentkinje podrazumeva naporan rad i posvećenost, a neki bi rekli, i puno odricanja. Šta je bila Vaša inspiracija kada ste počinjali, a šta je sada? Odakle dolazi Vaša energija?

Odricanje ima različito značenje za različite ljude. Meni rad svakim danom i vikendima ne pada teško. Takav je prosto moj život i ne bi ga menjala. Neki su ljudi stvoreni za rad od 8 do 4, a ja nisam. Veliki stres koji je vezan za moju profesiju meni daje puno energije i radim dok ne rešim situaciju, dok ne rešim detalje vezane za kompoziciju, sve dok imam mogućnosti za rad. Inspiracija je vezana za to i svaki put ima drugi izvor, drugu perspektivu i pronalazim je u različitim stvarima, debatama, promatranjima, pažljivom slušanju starijih i mudrijih od mene.

 

OK4A6480

 

Koja je bila najteža stvar koju ste naučili o dirigovanju?

Prva najteža stvar koju sam naučila je da je dirigovanje neka vrsta diplomatije, što je nešto što često ide pre muzike ili stručnosti. A druga, koja je teško shvatljiva i izvodljiva u praksi, da je dirigent zapravo osoba koja svojim znanjem i veštinama druge osobe u orkestru ili ansamblu treba učiniti moćnim i punim samopouzdanja kako bi svirali najbolje što mogu. Hoću reći, najbolji dirigenti rado svoju poziciju „moći“ dele ili predaju drugima kako bi napisana muzika postala umetnost.

 

Koji nastupi su za Vas predstavljali najveći profesionalni izazov?

Pa to su najverovatnije koncerti, koje sam više godina organizovala i izvodila sa svojim muzičarima, gde sam istovremeno komentarisala i vodila aktivni dijalog sa slušaocima. To ne bi bilo ništa posebno, da slušaoci nisu bili starosti između 4 do 12 godina. Držati njih skoncentrisane 45 minuta, to je nešto najteže. Ali daje puno povratne energije.

Takođe, i dirigovanje Straussove „Salome“ prošle godine. To je bio izazov i vrhunac moje dosadašnje karijere.

 

 

Deo ste sjajnog tima koji stoji iza Slokar muzičke akademije. Koja je ključna razlika između Slokar akademije i ostalih muzičkih školi u regionu?

„Branimir Slokar Akademija“ nije još jedna škola ili akademija, nego je nadgradnja formalne edukacije. Naša akademija je za studente koji su na kraju svog obrazovanja i treba da donesu odluke kako i gde će posle studija. To je naša ciljna grupa. No, kod nas ostvare veoma važne kontakte, profesionalno ispunjenje, mogućnost održavanja kondicije, uvid u širi prostor muzičkog sveta i što je najbitnije – dobijaju mogućnost da čuju i vide svoju najbolju internacionalnu konkurenciju.

 

 

Možete li nam reći više o projektu „Festinice: OtroškicirkusKdo“ koji ste pokrenuli? Po kom kriterijumu ste birali muzički program za decu i roditelje?

Kriterijum je bio da se izvodi isti program koji smo izvodili na večernjem koncertu za iskusnu publiku. Naravno, nije u pitanju cela simfonija, već neki deo ili kraći stav. To bude svega ukupno 20 minuta muzike, zavisi od programa. Nikako se ne bira nešto banalno „što je lako razumljivo za decu“, već ozbiljne kompozicije – od baroka do savremene muzike. Deca nemaju predrasude, pa je bio užitak svirati za njih sve moguće epohe i kompozitore. „Otroški cirkus“ je naslov jednog od koncerata. Uvek smo imali takve naslove poput „Jožetov klarinet“ ili „Ta-ke-ti-na za perkusije“, nešto što ima neko značenje za mališane. I roditelji su uživali u takvim vođenim koncertima. Nisu svi roditelji posetioci koncerata, a nisu ni navikli na komentarisanje tokom koncerta i bili su veoma zahvalni. Zapravo najviše nam se svidelo kada su roditelji počeli da se ponašaju kao njihova deca, a da toga nisu bili ni svesni. To je uvek bio znak da smo uspešno vodili koncert i uspeli ono što se najviše traži u umetnosti – a to je stovriti neku drugu dimenziju vremena, koncentracije i zajedničkog društvenog momenta.

 

Odakle dobijate inspiraciju za mentorski rad? Koja je najvažnija lekcija koju dajete svojim učenicima?

Inspiracija dolazi od same dece. Deca koja imaju svet pred sobom i koja moraju sve upoznati, sve videti, sve probati – njih treba što duže zadržati u ovom čistom momentu njihovog života. Samo oni i svet. Kad to vidim, potpuno je jasno da im treba podrška u tome, da mogu živeti život pun pitanja, slobode izraza, slobode bivanja. Lekcija je gotovo uvek ista – ostanite otvorenog uma i radoznali! Postavljajte pitanja i razmišljajte! Budite disciplinovani i odgovorni!

 

 DSC_1864[1]

 

Zbog čega broj dirigentica u svetu ne raste većom brzinom? Da li mislite da svojim radom možete probiti put za buduće generacije devojaka na poziciji dirigenta?

Mislim, da broj žena dirigentica ipak raste. Meni uvek smeta da ne razgovaramo o kvalitetu rada nego o kvotama. Ima i puno muških dirigenta koji su uvereni da vrlo dobro rade samo zato što su muškarci. To naravno nije istina. Ima i loših žena dirigentkinja i ne trebamo ih pratiti i obraćati previše pažnje na njih samo zato što su žene.

Mislim, da moj rad neće toliko uticati na put mladih devojaka, jer su sve odluke u vezi studiranja, života ili životnog stila njihove lične odluke. A ja te odluke ne mogu doneti umesto njih. Hoču reći, ako je devojka dobra, talentovana, voli ovaj težak rad, ona će sigurno uspeti. Ona sama će onda probiti put i dobiti šansu. Sve što ja mogu, je što bolje raditi.

 

Koji su najuzbudljiviji moderni trendovi u klasičnoj muzici?

Oni su vezani za neverovatno sposobne izvođače koji su zvezde međunarodne scene. Trendovi se vrlo brzo menjaju i vezani su za nemuzičke momente. Recimo, orkester edukacijske mreže El Sistema iz Venecuele, bez politike koja je bila glavni suporter, ne bi bila tako veliki hit u Evropi pre nekoliko godina. Trendovi su vezani i za izvođače koji ne drže više stav produhovljene superiorne osobe, nego se ponašaju potpuno obično ili čak kao da dolaze iz poptuno drugog žanra poput rok muzike. Ljudi vole i takozvane „cross-over“ projekte ili grupe. Ipak na kraju uvek najduži rok trajanja ima baš čista klasična muzika, ka njoj se uvek vraćamo i uvek je ponovo preispitujemo. Tražimo nove i nove muzičare, koji nam staro iskustvo čine magičnim i uvek svežim. U svetu je trenutno popularan dirigent Teodor Currentzis koji je u Sibiru u pozorištu grada Perm postavio neverovatno dobar orkestar. Opet je lokalna politika nudila veliku finansijsku podršku. Ta vrsta podrške nije nešto novo u svetu muzike i očigledno je u ovom obliku nužna i nekako čest recept za uspeh. Muzička umetnost jeste skupa, zato finansijska podrška postavlja uslove za uspeh i tako i za trendove.

 

Da li na dan koncerta imate posebne rituale koji Vam pomažu da se pripremate za odgovornost stajanja pred orkestrom i publikom?

Volim, da imam mir i da radim šta god želim pre koncerta, što je ovih dana retko. Ali ok, volim biti dva sata pre koncerta u garderobi, volim praznu salu pre koncerta, skoro uvek sama donesem svoje partiture na pult, razgledam stolice, kako su postavljene, da li je sve na mestu… Onda možda popijem kafu, vratim se u garderobu i navučem uniformu – frak. Šminkanje je moja meditacija i skupljanje koncentracije.

 

Ko su Vam bili uzori, a čiji rad danas cenite? Ko su zvezde u usponu savremene klasične muzike?

To su svi moji profesori Georg Gruen, Klaus Arp, Uroš Lajović. A zvezda je toliko koliko je njih na nebu. Trebate samo da odaberete jedno od njih i pratite je. Ali evo nekoliko imena: violončelista Benedickt Klockner , violinista Noe Inui, sopran Sonya Yoncheva, dirigent Teodor Currentzis, dirigent Andris Nelsons, to su neki od njih. Njih pratim.

 

Na šta ste u svojoj karijeri posebno ponosni?

Ponosna sam na moj orkestar Ljubljana International Orchestra. To je orkestar, koji ne poznaje granice u izvođenju i motivaciji. Vrlo je fleksibilan i važan mu je svaki ton i svaka boja. U njemu svi mislimo iste misli, pa zato muziciramo i inspirišemo jedni druge, a i publiku. A to je ono što me čini užasno ponosnom.

 

Muzika koju trenutno slušate

Verdi „Rekviem“, Verdi „Otello“ i puno tišine

 

Knjiga kojoj se uvek vraćate

Alex Ross, The rest is noise.

 

Film koji biste preporučili

Werner Herzog „The encounters at the end of the world“.

 

Sajt koji svakodnevno posećujete

Facebook.

 

Šta uvek nosite sa sobom

Telefon.

 

Putovanje koje pamtite

Putovanje na Island.

 

Omiljeni doručak i mesto za doručak

Engleski doručak u „Le petit cafe“ u Ljubljani.

 

Podeli sa prijateljima: Share on FacebookGoogle+Tweet about this on TwitterEmail to someone